Popularni naslovi, TV Filmovi i serije

Prstenovi Moći S01E01-02: Ne sjakti sve što je od zlata žarom

Svaki razgovor o fantastici ili počne ili se završi sa Tolkinom. Uticaj „Gospodara prstenova“ i ostatka Tolkinovog opusa na celu generaciju autora epske fantastike je gotovo nemerljiva. Ništa manji uticaj, ako ne i veći, ima i Piter Džekson koji je svojom filmskom trilogijom postavio temelje za sve ono što će uslediti u ovih 20 godina XXI veka u žanru fantastike na velikom platnu, ali i TV ekranima. Stoga počinjemo ovu recenziju neprolaznim Bilbovim rečima: „Tamo i opet nazad…“

Sve je počelo novembra 2017. godine kada je svet fantastike ostao zapanjen vešću da je Amazon kupio prava za ekranizaciju „Gospodara prstenova“. Cena je bila bagatela, tričavih 250 miliona dolara. Ako je neko pomislio da bi Tolkinovi naslednici bili gadljivi na novac kao što je pokojni autor bio (kao veliki antikonzumerista) i gnušali se ove svote kao nepristojno i sumanuto velike, stiglo je veliko otrežnjenje. Pored toga, Amazon se obavezao da će snimiti ni manje ni više nego 5 sezona serije i uložiti minimum milijardu dolara. Nemali broj ljubitelja fantastike je već tada podozrevao u šta bi se ova priča mogla pretvoriti, ali je Džef Bezos, prvi kapitalista sveta, uveravao ljude da novac, koji se konstantno spominje i neminovno provlači, zapravo nije bitan, već da Amazon motiviše ljubav prema Tolkinovom opusu. Ko može imati argument protiv adaptacije čijih 8 epizoda prve sezone košta neverovatnih (i što bi braća Britanci rekli, nepristojnih) 475 miliona dolara? Zar to nije najveći dokaz njihove vere i posvećenosti? A ako ste nekim čudom zaboravili sve ove brojke, tu je internet armija recenzenata, uključujući i autora ovih redaka (koji, istini za volju, ima nešto drugačije motive), da vas podseti da je ovo „najskuplja serija svih vremena“.

Međutim, pre nego što je serija emtivovana, postalo je jasno da će „Prstenovi Moći“ postati, ako ne samo još jedan, onda krunski simptom bolesti koju bismo najslobodnije nazvali „komentarisanjem na internetu“. U koji god tabor da se svrstavate, bilo onih koji su se već odlučili da je ova serija katastrofalno loša, ili pak onih koji će hvaliti Amazonov poduhvat, iskristalisala se cela jedna kultura polarnosti koja čak i ne dozvoljava zdravu razmenu mišljenja, da ne govorimo o nekom neutralnom pristupu ili ne dao Bog, promeni mišljenja tokom gledanja. Predrasude s kojima se upuštamo u svetove fantastike u poslednje vreme ne samo da umanjuju uživanje i sveokupnu radost gledanja, već postaju i način na koji komuniciramo jedni sa drugima. Toksičnost s kojom se nastupa je, čini se, sa „Prstenovima Moći“ dostigla novi nivo i gotovo je izvesno da ćemo, pre ili kasnije, morati da se pozabavimo i tim pitanjem. Neko će reći da se preteruje, ali imajmo na umu da je dobra polovina mlađe glumačke ekipe „Igre prestola“ završila na lečenju, tokom i nakon snimanja serije. Ali, stronomske brojke i marketing sa jedne i toksičnost ljubitelja Tolkinovih dela sa druge strane bi danas trebalo zanemariti, ali nikako zaboraviti. Jer, na kraju krajeva, danas smo i dobili prve dve dugoočekivane epizode serije „Prstenovi Moći“ i vreme je da slegnemo utiske o onome šta smo videli.

Pošto su profesionalni recenzenti, čijem bi ukusu navodno trebalo da verujemo, krenuli od vizuelnog aspekta serije, za očekivati je da to prvo dođe na red i u ovom tekstu . I tu je zaista ova serija bez premca. Da se uložilo skoro 60 miliona dolara po epizodi, to je veoma jasno. Eskapistička kinematografija ove serije odgovara duhu Tolkinovog stvaralaštva, čija je posebnost donekle i u tom imerzivnom karakteru njegovog pera. Gledalac ne može da ne bude zapanjen lokacijama, scenografiji i dizajnu. Od Lindona do Kazad-Duma, svaki kutak Srednje Zemlje ima sopstven, neodoljiv šarm koji budi u gledaocu želju za svetom visokih kula, prelepog zelenila i veličanstvenih prizora. Nije kinematografija serije „otkrila Ameriku“ i ma koliko estetični bili kadrovi, i dalje se odaje utisak već viđenog. To svakako ne umanjuje lepotu izuzetnih setova, ali nam govori da je produkcija ipak htela da ostane u određenim granicama ustanovljene estetike Džeksonove trilogije, naravno uz sopstveni pečat i umeće koje nimalo nije zanemarljivo.

Pored impresivnog vizuelnog aspekta serije, ono što se mora pohvaliti je svakako muzika Bera Makririja (eng. Bear McCreary), američkog kompozitora najpoznatijeg po muzici za serije „Svemirska krstarica Galaktika“, „Tuđinka“ i „Da Vinčijevi demoni“. Makriri je majstor svog zanata, i na isti način na koji je to uradila kinematografija serije, povukao je inspiraciju od maestra Hauarda Šora (eng. Howard Shore) koji je komponovao muziku za Džeksonovu trilogiju. Isto kao i Šor, koristeći Vagnerove lajtmotiv, Makriri je stvorio album vrsne muzičke raznolikosti koja savršeno odgovara sveobuhvatnosti priče koja se prostire kroz celi znani svet i njegove mnoge rase. Sam Makriri je rekao da njegove kompozicije nisu elegične kao Šorove za trilogije „Gospodar prstenova“ i „Hobit“, što je i potpuno odgovarajuće imajući u vidu stanju u kome je Kazad-Dum ili pak kraljevstva Vilovnjaka.

Međutim, osnova svega je scenario. A kompleksnost ove priče je zahtevala određena, interesantna rešenja. Problematika sa kojom se Amazon suočio je veoma jasna. U pregovorima sa Tolkinovim naslednicima, Amazon je obećao pet sezona u ulaganje od minimum milijardu dolara. I tada se postavilo pitanje na koji će način Amazon moći da rastegne materijal – onaj isti koji je adaptovan u tri filma od po tri sata. Materijala je bilo dovoljno za dve, eventualno tri sezone od po 10 epizoda. E, tu se neko dosetio da su kupovinom prava na „Gospodar prstenova“, kupili i prava na dodatak „Povratku kralja“ i na sve ono što tamo piše. Ovo jeste problem jer Dodatak nije baš prozno delo, već vodič kroz istoriju Srednje Zemlje. A pošto dogovor nije uključivao „Silmarilion“, scenaristi su morali da budu hirurški precizni oko toga šta smeju, a šta ne da koriste. I u ovom domino efektu rešavanja problema, došlo se do toga da će prva sezona serije pokriti Drugo doba (ili barem deo istog), koristeći ono podataka što su imali iz Dodatka, a onda nadgraditi to sopstvenim scenarijem. Naravno, sve ovo ne bi bio problem da govorimo o scenaristima koji imaju veliko iskustvo, koji su poznati po poetičnosti i koji su dobro upoznati sa Tolkinovim stvaralaštvom, epskom fantastikom i mitovima uopšte. Nažalost, to nije slučaj.

Prva zamerka scenaristima je upravo u nedostatku Tolkinovih proznih ukrasa. Pokojni profesor je bio majstor jezika i umeo je da na odgovarajući način prozno ukrasi svaku scenu koju je napisao. Zato se i decenijama nakon objavljivanja „Gospodara prstenova“, njegove reči citiraju sa podjednakim žarom kao i kada je delo objavljeno. Osetno je koliko scenaristima fali jezičkog majstorstva koje je Tolkin posedovao, posebno kada pokušavaju da stilizuju reči u neke pamtljive replike. Taj prolog između Finroda i Galadrijele bi trebalo da donekle podseti na magičan prolog Džeksonove trilogije kada je baršunast glas Kejt Blančet vodio gledaoca kroz istoriju Jedinstvenog Prstena. Nije Morfid Klark (engl. Morfydd Clark) toliko loša kao narator, ali jednostavno scenario ne poseduje odgovarajuću poetičnost, dinamiku i dramski karakter kako bi izdigao reči koje prate uvod u priču.

To nepoznavanje Tolkina, koje će mnogi ljubitelji pokojnog autora pronaći u nekim scenarističkim odlukama, zapravo je u jako lošim tekstualnim rešenjima za dijaloge. Jasno je da su scenaristi morali konstruisati sopstvenu priču, ali nisu zadržali određenu jezičku harmoniju sa onim što je Tolkinova ruka napisala, što će neminovno dovesti, kao svojevremeno u „Igri prestola“, da se tačno zna kada scenario adaptira Tolkinove reči, a kada su scenaristi ostavljeni sami sebi.

Daleko bitnija zamerka scenaristima jeste postavka priče. Galadrijela je apsolutno nerazumljiva u svojim odlukama, a celokupna priča u prve dve epizode se svodi  na Bilbovo „tamo i opet nazad…“ sa jasnom razlikom da su Bilbova putešestvija imala svrsishodnost, dok Galadrijelina i ne baš. Skakanje u vodu kako bi se vratila u Srednju zemlju će verovatno ostati kao jedan od najglupljih scenarističkih rešenja u epskoj fantastici. Zar se nije mogla predomisliti u Sivim Lukama? Zar to ne bi bilo logičnije od skoka u okean koji će morati da prepliva kako bi stigla odakle je i pošla. O repetitivnosti potapanja i spašavanja u drugoj epizodi da ne govorimo. Celokupnu Galadrijelinu priču je trebalo postaviti na daleko jačim osnovama. Što se Elronda tiče, nije baš da poseduje određeni lik, osim dvojbe šta raditi sa neposlušnom Galadrijelom koja neće da se okane svoje misije. Tek u Kazad-Dumu upoznajemo bolje Elronda preko njegovog prijateljstva sa Durinom, koje postaje još jedno prijateljstvo između Vilovnjaka i Patuljka u Srednjoj Zemlji. Na isti problem nailazimo u Južnim Zemljama, sa Vilovnjakom Arondirom, koji je potpuno neinspirativan za gledanje, sa pomalo neprijatnom romansom sa ženom koju najverovatnije zna otkako se rodila. Harfuti, jedna od rasa Hobita, dodaju priči onu ležernost koju su svojevremeno sami Hobiti iz Okruga davali „Gospodaru prstenova“. Ali, odluka o meteoru koji se srušio blizu njih i čoveku, ako je to zaista čovek, koga su tamo našli, biće predmet mnogih rasprava. A ako se ispostavi da je to Gandalf… Recimo da su ljubitelji Tolkina već izrazili svoje nezadovoljstvo tim mogućim scenarijem.

Sve to nas dovodi do možda najvećeg problema scenarija – likovi su jednostavno dosadni, nerazumljive ili nejasne motivacije, u nekim pokušajima nijansiranja koji se nisu baš pokazali kao najsrećnijim rešenjima. Jasno je da se želi nadograditi Tolkinov svet likova, ali nije Tolkin bio neko ko nije razumeo karakterizaciju likova. On se nije bavio moralnim dilemama poput njegovih savremenika, ali jedan Boromir je inspirisao mnoge. Suočavanje Galadrijele sa Prstenom, Aragorna sa svojim nasleđem, Teodena sa svojim strahovima… Pletora izuzetno pamtljivih likova, sa jasno nijansiranim kompleksnim vrlinama i manama, učinila je „Gospodar prstenova“, kako knjišku, tako i filmsku trilogiju, zaista svojevrsnim remek-delom. Nasuprot tome, likovi „Prstenova Moći“ ne teraju gledaoca na simpatiju i generalno ostavljaju nas potpuno nezainteresovanim za njihove sudbine.

Posebnu pažnju, na kraju, moramo posvetiti i mladoj Morfid Klark, koja zaista ima pretežak zadatak u nasleđivanju uloge od jedne od najpoznatijih i najtalentovanijih glumica današnjice. Klarkova se, međutim, drži jako dobro, pokušavajući da svojim irskim akcentom i kotrljajućim R učini svoj glas misterioznijim i snažnijim. Ne može se reći da joj ne uspeva, ali jednostavno scenario glumici ne daje dodatnog prostora da diše. U ovoj adaptaciji, Galadrijela je zamišljena kao Jovanka Orleanka, a ne kao „Gospa svetla“. I to bi se negde prevazišlo da su scenaristi Galadrijelu stvorili kao zreli lik, beskompromisnu Vilovnjakinju kada je borba protiv neprijatelja u pitanju, ali isto tako razumnu osobu koja se ne ponaša kao tinejdžer kome je naređeno da ide ranije u krevet. Celokupna njena priča odiše klišeom policijskih filmova, kada detektiv mora biti smenjen sa slučaja kako bi isti rešio. A to, iskreno, u 2022. godini je toliko prevaziđeno da je gotovo smešno pomisliti da bi neko našao za shodno da to uključi u svoj narativ.

„Prstenovi Moći“ ulaze u istoriju TV produkcije kao najskuplji projekat do sada. Međutim, i pored impresivnih vizuelnih efekata, čini se da se manjkavosti serije ogledaju upravo tamo gde je bio Tolkinov genij. Stoga ćemo se vratiti izvornom materijalu i ovu recenziju završiti Tolkinovim rečima koje savršeno sažimaju ovu seriju: „Ne sjakti sve što je od zlata žarom…“

 

 

 

 

 

Podeli link sa nekim:
Izlistaj sve

Related Posts

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.