Problemi savremenih TV adaptacija fantastike

 Tekst je prvi u serijalu članaka koji će se baviti adaptacijama fantastike u svetu posle „Igre prestola“

***

Prvobitno oduševljenje i uspeh „Igre prestola“ označili su novu eru za epsku i naučnu fantastiku na televiziji, postavljajući visoke standarde u svim aspektima produkcije – od kompleksnosti likova i priče do specijalnih efekata i fotografije. Jednostavno, „Igra prestola“ je bila dokaz da žanrovske TV serije mogu biti prestižne drame koje, ne samo da se mogu takmičiti, već i pobediti na svim dodelama TV nagrada engleskog govornog područja. Međutim, sa krahom planetarnog fenomena 2019. godine došlo je do novog poglavlja u adaptacijama popularnih dela fantastike, a potrage za novom uspešnom franšizom pretvorile su se u neinhibisana ulaganja producenata koja su rezulturala izuzetno razočaravajućim serijama nekih od najvoljenijih svetova fantastike. Šta se to promenilo u poslednjih pet godina, i kako je moguće da dela čije su se adaptacije decenijama strpljivo čekale, ne mogu zadržati publika ispred ekrana? Da li je „Igra prestola“ zaista neponovljiv fenomen pop kulture ili se publika jednostavno zasitila izmišljenih svetova? Koji je problem modernih adaptacija fantastike?

Na pitanja koja se sama nameću nije lako dati odgovore. Interes za fantastiku je oduvek postojao, bilo epsku ili naučnu. Popularost različitih filmskih franšiza od „Zvezdanih ratova“ do „Gospodara prstenova“ i „Harija Potera“ govore u prilog da fantastika ima vernu publiku. Sa razvojem televizije, to se prenelo i na male ekrane, pa su TV produkcije morale izlaziti u susret željama publike. Tako su „Doktor Hu“ i „Zvezdane staze“ obeležile decenije TV produkcije. Skromnijih budžeta, TV fantastika svakako nije bila na nivou filmskih franšiza, ali eskapizam koji su nudile ove serije bio je dovoljan da očara generacije gledalaca. Televizija XXI veka se brzo transformisala, a na tržištu su se pojavili i streaming giganti, poput Netfliksa, što je u mnogome pomoglo da smanji razliku u kvalitetu snimljenog materijala za bioskopsko platno i male ekrane. U toj klimi, jasno je kako je i došlo do „Igre prestola“. Producenti Dejvid Beniof i Den Vajs su kovanicom „Sopranovi u Srednjoj Zemlji“ uspeli da ubede HBO da odreši kesu, a kablovski gigant je tih godina bio u potrazi za novom prestižnom dramom koja bi bila zaštitni znak produkcije. U aprilu 2011. godine, počela je era koja je obećavala povratak fantastike na velika vrata TV produkcija, a koja se 2019. godine završila traumatski po desetine i stotine miliona gledalaca širom sveta.

Potraga za novom „Igrom prestola“ je postala omiljeni sport američkih filmskih i TV studija u deceniji za nama. Netfliks, Amazon i Apple su odrešili kesu, a vesti o kupovini prava na adaptaciju su postale regularna tema u svetu fantastike. Cifre koje su postajale neukusno visoke zgražavale su sve na američkoj i britanskoj TV sceni, a podignut horizont očekivanja uticao je na to da apetiti publike nakon „Igre prestola“ nisu bili isti kao u godinama pre serije. Naravno, to se pokazalo kao neosnovanim strahom, jer su produkcijske kuće redom bile spremne da ulože basnoslovne svote novca. Nažalost, uložene milione nije pratio očekivani kvalitet, a prva zamerka ljubitelja fantastike je bila jasna – promene u ustanovljenom legendarijumu adaptiranih dela.

„Točak vremena“, Amazonova adaptacija četranestotomnog serijala Roberta Džordana, postao je možda najbolji primer sukoba između piščeve ideje i onoga što kreatori adaptacije žele. Izuzetno ogroman i složen, Džordanov svet je od svog nastanka bio jedan od omiljenih svetova epske fantastike. Jedinstveni magijski sistem, pletora interesantnih likova i epska borbi dobra i zla čine Džordanov serijal savršenim za adaptaciju za nekog od streaming giganta. Međitim, Rejf Džadkins, glavnokomandujući projektom, u svojim intervjuima je davao utisak osobe koja ne samo da ne razume Džordanov svet, već da je upitno da li je uopšte pročitao delo koje adaptira. Zbunjujući komentari, pojednostavljivanje narativa i promene u glavnim karakteristikama junaka udarili su u sam temelj Džordanove epike. Razvodnjena priča je razočarala fanove, ali potreba da se „Točak vremena“ pretvori u platformu za politički diskurs do tada nepoznatog scenariste, dodatno je otuđilo Džordanov milionski auditorijum.

Iako je objektivno jasno da je Džordanov svet bilo potrebno sažeti za potrebe serije, Džadkins je od jednog od najekspanzivnijih serijala stvorio izuzetno skučenu adaptaciju koja nije posedovala ni deseti deo Džordanovog kompleksnog zapleta. Ovo zapravo nije nešto novo u svetu epske fantastike – nešto slično je uradio Piter Džekson sa trilogijom „Gospodar prstenova“, ali Džeksonov fokus na družinu prstena i rat u Rohanu i Gondoru je funkcionisao na filmskom platnu. Sa „Igrom prestola“ koja je u prvoj sezoni bila smeštena na 2 kontinenta i predstavila nam celo kraljevstvo zavađenih vlastodržaca, jasno je da televizija, kao medijum, nudi savršenu priliku da se prenese veličina i osećaj epičnosti koji krase Džordanov svet. Kreativni izbori u promeni katakterizacije i motivacije likova su postajali sve upitniji, a čini se da je Džadkins uspevao da udari upravo na ona mesta koja su ljubiteljima „Točka vremena“ bila izuzetno bitna. Promene su počele da se dešavaju promena radi, a tokom cele prve sezone, postajalo je jasno da Džadkins ne razume posebnost „Točka vremena“, pretvarajući Džordanov svet u neki generični svet fantastike koji gledaocu ne donosi ništa posebno.

Gotovo ista problematika je postala srž kritike druge Amazonove adaptacije u ovom žanru: „Gospodara prstenova“. Od trenutka kada je odjeknula vest da je Amazon iskeširao pola milijarde dolara za prava na adaptaciju „Gospodara prstenova“, očekivanja su bila astronomsko visoka. Najvoljeniji serijal epske fantastike je, gotovo po istom principu kao i „Točak vremena“, pretvoren u adaptaciju koja se više bazirala na vizuelnim detaljima, potpuno ignorišući Tolkinovu poetičnost i filosofski duh koji krase „Gospodar prstenova“. Razumevajući da je prerano za adaptaciju centralne trilogije, autori „Prstenova moći“ su se odlučili da počnu sa radnjom iz Drugog Doba, koja zaista nudi ogroman materijal – od pada Numenora i uspostavljanja kraljevstava ljudi u Srednjoj Zemlji do kovanja prstenova moći, padom Eregiona i poslednjim savezom Ljudi i Vilovnjaka u sukobu sa Sauronom. Na žalost po Amazon, prava na „Silmarilion“ nisu bila deo paketa, pa su za adaptaciju mogli samo da koriste informacije iz dodataka u „Gospodaru prstenova“. A ako Džadkinsa originalni materijal nije uspeo da zadrži u kreativnom lelujanju, svakako je brzo postalo jasno da kratki opisi događaja u Drugom dobu daju savršenu priliku da se celi jedan scenaristički tim, kao svojevremeno Faramir, dokažu. Rezultat je bio katastrofalno loše smišljena i napisana prva sezona koja je bila uvreda ne samo za Tolkinove fanove. Jednostavno, kakvoj god mentalnoj akrobaciji apologete serije pribegavali, „Prstenovi moći“ nije doživela neuspeh samo kao Tolkinova adaptacija, već kao i serija čiji su neubedljivi likovi i zaplet pun rupa i nelogičnosti bili ono što se mora nazvati izuzetno lošim TV proizvodom.

S druge strane, Netfliks je imao drugačijih problema sa svojim adaptacijama epske fantastike. „Veštac“ – adaptacija serijala romana poljskog autora Andžeja Sapkovskog i „Senka i kost“ – adaptacija serijala Li Bardugo, su svojim prvim sezonama uspeli da privuku gledaoce, ali različiti problemi su obe serije neminovno osudili na propast. Prva sezona „Vešca“ se može nazvati uspehom, uspostavljajući ravnotežu između epizodnih avantura i većeg, sveobuhvatnog narativa. Iako je bilo odgovarajućih problema, činilo se da je adaptacija sa Henrijem Kavilom u glavnoj ulozi, zapravo uspeh, potkrepljen Netfliksovim izveštajima o gledanosti. Međutim, kasnije sezone su se polako ali sigurno udaljile od izvornog materijala, a kap koja je prelila čašu je bio odlazak Henrija Kavila kojeg je zamenio Lijam Hemsvort. Odlazak Kavila, poznatog po svom entuzijazmu prema svetovima epske fantastike i privrženosti originalnom materijalu, je od strane ljubitelja serije protumačen kao njen neminovni krah.

Kritikovana zbog razvodjavanja mračnijih tema i složene političke dinamike u originalu, „Senka i kost“ je postala žrtva još jednog razvodnjavanja koje je imalo za cilj privlačenje mlađe publike. Rezultat je bio vizuelno izuzetna adaptacija koja nije posedovala emocionalnu i tematsku težinu originala. Zaglavljena između tinejdžerske serije i ozbiljne drame, „Senka i kost“ se završila nakon druge, generalno neupečatljive sezone koja je pokazala sve mane tog pristupa.

Ni svet naučne fantastike nije bio pošteđen. Adaptacija serijala Isaka Asimova, serija „Zadužbina“ na Apple TV se suočila sa istim problemima kao i serije epske fantastike. Apstraktan i intelektualan stil Isaka Asimova je oduvek davao prednost idejama nad akcijom ili dramom vođenom likovima. Psihoistorija, predestinacia i dalekosežnost ljudskih odluka su teme koje su zaista izazov za televizijsku adaptaciju jer održavanje filosofske dubine Asimovljeve proze nije lak zadatak.

Veoma brzo postalo je jasno da je serija klasičan TV produkt koji se oslanja na akciju i dramu svojih likova, koje iako jesu neophodne za privlačenje i angažman publike, zapravo su razvodnile cerebralnu prirodu „Zadužbine“. Umesto da doda na kompleksnosti naracije, novi zapleti i ekspanzije likova su postali neskladni sa Asimovljevom vizijom, praveći kardinalnu grešku gde je vizuelni spektakl postao bitniji od tematske suštine dela. Jednostavno, impresivni vizuelni efekti su zasenili intelektualizam originalnog dela, a to je upravo srž Asimovljeve proze. Izabravši komercijalnu privlačnost i narativnu ekspanziju, serija je izgubila tematsku dubinu, time postavši tek jedna u čitavom nizu modernih adaptacija koje su dodvoravanjem publici doživele neuspeh u pokušaju da na pravi način prenesu ideje autora dela koje adaptiraju.

Jedan od najvećih izazova modernih adaptacija u žanru fantastike je trend „ponovnog osmišljavanja“ voljenih serijala i to uglavnom ignorisanjem ili uklanjanjem upravo onih stvari koje predstavljaju jedinstvene elemente originala. U pokušaju da ove priče učine privlačnijim široj publici, produkcijske kuće neretko žrtvuju dubinu, moralnu ambivalentnost i autentičnost svetova koji su čitalačkoj publici nudili neodoljiv eskapizam. Sve ovo je učinilo da nema velikih razlika u individualnim stilovima samih serija, te stvaranju serija generične, često bljutave fantastike koje ne samo da nisu reprezent dela čija su adaptacija, već se ni kao samostalna dela ne izdvajaju.

Najveća ironija je u tome da se scenaristički timovi neretko trude da dela fantastike u adaptaciji dobiju dubinu „koja im je nedostajala“. Ovakav pristup žanru je literarni snobizam koji se odlikuje predrasudama o fantastici i nedostatku tematske dubine. Sve bi to možda bilo u redu da ovim delima pristupaju neki od najboljih scenarista moderne filmske i TV scene, ali neretko je posao adaptacije ostavljen scenarističkim timovima jako siromašnog iskustva i tanke biografije. Tako je u sebi karakterističnom jurišu na dubinu, scenaristički tim „Prstenova moći“ zaboravio da npr. Sauron nije ljudsko biće, te da pokušaj nijansiranja njegovog zla nije mogao da se odradi kroz jeftini zaplet tinejdžerske privlačnosti između njega i Galadrijele. O komandantu Severnih armija koja ispada neshvaćena tinejdžerka ljuta na celi svet, ne treba mnogo ni pričati. Sve ovo govori u prilog koliko je Tolkin neshvaćen od scenarista „Prstenova moći“, koji su dubinu njegove proze tražili na mestu gde je inače danas nalazimo – nekoj vrsti moralne ambivalentnosti. Međutim, to što Tolkin ili pak Džordan govore o sukobu jasno definisanih snaga dobra i zla, ne znači da ne postoje hiljadu različitih načina na koji se može ispitati herojstvo i karakter glavnih junaka. Najbolji primer za to je Džeksonova filmska trilogija u kojoj je Aragorn suočen sa svojim nasleđem, Legolas i Gimli sa svojim predrasudama, Gandalf sa idejom da je, zarad opšteg dobra, poslao Froda sa Prstenom. Dakle, karakterne crte likova se mogu veoma jasno nijansirati bez pribegavanjem sada već isklišeirizirane priče o „sivim“ likovima.

Pored toga, jasno je koliko scenaristi imaju problema sa izgradnjom sveta i uspostavljanjem pravila istih u svojim adaptacijama. Dok se autori fantastike izdvajaju po veoma detaljnim svetovima fantastike čija su pravila funkcionisanja veoma jasna, čini se da scenaristi pokriće za svoje greške nalaze u nedefinisanosti svetova koje su stvorili. Tako na primer Aes Sedai u „Točku vremena“ čas imaju, čas nemaju pojma o tome šta se dešava u svetu u kome žive. Njihovo neznanje bi možda dobro funkcionisalo da Džadkins i njegov tim konstantno ne uvode deus ex machina rešenja u vidu nalaženja upravo one informacije koja je od suštinskog značaja za junake u nekom od spisa. Jasno je koliko je to tanko i neuverljivo i koliko zapravo predstavlja intelektualnu lenjost celog scenarističkog tima, očito nedoraslog da se uhvati u koštac sa žanrovskom prozom.

Novi talas adaptacija fantastike kojem svedočimo poslednjih 10 godina jasno pokazuje bitnost balansiranja vernosti voljenim pričama sa zahtevima komercijalne televizije. Potencijal visokokvalitetnih i vernih adaptacija svakako postoji i vernost originalu ne treba uzimati kao slamanje kreativnosti scenaristima, već kao način da publici iznesu svoje gledište popularnih serijala.

U žanru u kome je publika pasionirano zaštitnički nastrojena prema omiljenim serijalima, adaptacije kojima je prioritet dubina, kompleksnost i autentičnost zapravo predstavljaju projekte koji imaju potencijal da najviše uspeju. Uspesi i neuspesi poslednjih godina služe kao podsetnik na neporecivu moć kvalitetnog pripovedanja i neraskidivu vezu koju ljubitelji fantastike imaju sa serijalima.