Kada je 1995. godine, Filip Pulman objavio svoj roman „Severna Svetlost“, time otpočevši svoje najpoznatije delo – trilogiju „Njegova mračna tkanja“, malo je bilo onih koji su ostali ravnodušni. Od onih koji su Pulmana smatrali najvećim živim autorom za mlade dodeljujući mu pregšt nagrada, uključujući i Karnegi medalju i memorijalnu nagradu Astrid Lindgren, do onih koji su pozivali na paljenje Pulmanovih knjiga, reakcije su, bilo pozitivne ili negativne, bile izuzetno jake. Popularnost Pulmanove proze je zaintrigirala holivudske studije koji su bili u potrazi za novim „Gospodarem“ i tako je 2007. godine u produkciji New Line Cinema snimljen film „Zlatni kompas“. I ovoga puta reakcije nisu izostale, posebno od Pulmanovih ljubitelja koji su smatrali da je film izneverio Pulmanovu ideju. Više od decenije kasnije, BBC sa partnerima je ušao u projekat televizijske adaptacije Pulmanove trilogije koja je poslednju epizodu prve sezone emitovala prošle nedelje.
Ove dve adaptacije predstavljaju glavu i pismo Pulmanove proze. Ideja iza „Zlatnog kompasa“ je bila visokobudžetni, zabavni film o avanturama glavne junakinje koji se završava pobedom nad zlim Magisterijumom. Ignorišući ne samo delove koji se tiču metafizike i religije, film svoju avanturu završava pre nego stvari postanu zaista mračne. S druge strane, najnovija adaptacija se, poučena iskustvom, uhvatila u koštac sa svim Pulmanovim idejama a svojim uzbudljivim ali ništa manje tragičnim vrhuncem seriji podario kraj kakav će gledaoci sigurno dugo pamtiti. Upravo ova dva, izuzetno kontrastna, pogleda na Pulmanov svet predstavljaju možda najstariju debatu o tome šta zapravo čini jednu uspešnu adaptaciju.
Pulmanova trilogija je namenjena mlađoj publici te je stoga razumljiva odluka da se neki detalji zapleta izbace iz filma, pri tom se foksuirajući na daleko jednostavniji sukob u knjigama – onaj na relaciji između Lajre i Magisterijuma, pri tom izbegavši da uroni u ono šta zapravo Magisterijum kao takav čini zlim. Estetski, film je eksplozija boja i zvukova na isti način kao što je i sam roman. Podeljene uloge savršeno odgovaraju arhetipovima koje bi svako u priči trebalo da predstavlja. Dakota Blu Ričards je impresivna kao Lajra, pogodivši kako Lajrinu samoglavost tako i njenu naivnost. Nikol Kidman u ulozi hladne lepotice Marise Koulter je bukvalno u svojoj koži. Eva Grin i Sem Eliot su magični u svojim ulogama Serafine i Lija, dok pokojni ser Kristofer Li predstavlja pravu osobu za bilo kog negativca, ovog puta kao visokog savetnika Magisterijuma, dok je glas Joreku Birnisonu dao ser Ijan Mekelen. Ovakva postavka glumaca, koja svakako sadrži još poneko poznato ime kao što su Danijel Kreg u ulozi Lorda Azrijela, Ijan Mekšejn, Keti Bejts i Kristen Skot Tomas su učinili svet „Zlatnog kompasa“ toliko impresivnim. Međutim, jednodimenzionalost zapleta je učinila da ogroman broj izuzetnih glumaca bude gotovo protraćen.
S druge strane, postoji razlog zašto su „Njegova tkanja“ mračna. Pulman, kroz svoje romane, diskutuje o religiji i metafizici, a trilogija je neretko nazivana inverzijom „Izgubljenog raja“ Džona Miltona. Imajući sve to u vidu, razumljivo je nezadovoljstvo koje je nastalo kada je snimljen „Zlatni kompas“. BBC i New Line Cinema nisu hteli da naprave istu grešku te je novi univerzum bio daleko mračniji, što se ogledalo kako u samoj estetici seriji, tako i njenom scenariju. Dafne Kin je dobila ulogu Lajre koja je u ovoj adaptaciji nešto samouverenija što se ponekada graniči i sa adolescentnom nestrpljivošću. Ali prava zvezda ove postavke je neverovatna Rut Vilson čija gospođa Koulter predstavlja jednog od najkompleksnijih ženskih antiheroja koje smo ikada imali prilike da vidimo. Uvek sjajan, Džejms Mekavoj posebno briljira u poslednje dve epizode koje nam otkrivaju pravu prirodu Lorda Azrijela. Lin Manuel Miranda u ulozi Lija Skorsbija na uzbudljiv koliko i njegova knjiška verzija. Sjajna postavka glumaca u televizijskoj adaptaciji je omogućila da se višeslojnost zapleta prenese na televizijski ekran na najbolji mogući način.
Obe adaptacije su suštinski namenjene različitoj puiblici – dok je film iz 2007. namenjen dečijoj publici, serija je pak pisana za ljubitelje subverzivnih Pulmanovih ideja, ili barem mračnije stvarnosti sveta Lajre Belakve. Iza misterije nestale dece ne krije se jednostavna želja za moći, već nešto daleko opakije, želja da se zavlada svime. Upravo tokom tih okršaja, Lajra saznaje svoje poreklo, identitet svojih bioloških roditelja. Kompleksnost ljudskih emocija i onoga što one mogu prouzrokovati je savršeno sažeto u odnosu koji Koulterova i Azrijel imaju prema Lajri. Koulterova veoma brzo postaje glavni negativac ove sezone, ali maestralna Rut Vilson ne dopušta ni na jedan tren da se Koulterovoj lako sudi. Vezana za Lajru najjačom vezom – majčinstvom, Vilsonova gospođa Koulter i njeno savršeno naličje sa svakom novom epizodom pokazuju pukotine u fasadi beskrupulozne antiheroine ove sezone. Kao totalni opozit, Lord Azrijel je predstavljen kao Lajrin idol, neko koga ona, koliko voli toliko ga se i boji. Gotovo je surovo posmatrati kako se, u jednom trenutku, cela slika o benevolentnom naučniku doživljava takvu dekonstrukciju, nošena maestralnom glumom Džejmsa Mekavoja, koji još jednom pokazuje neospornu inteligenciju u odabiru projekata. Dok filmska Lajra pronalazi barem nekakvu utehu u svojim roditeljima, Lajra u seriji je osuđena na gotovo arhetipsku borbu sa sopstvenim roditeljima i onime što su spremni da urade za ono u šta veruju.
Sporedni elementi priče su u drugačijoj funkciji u filmu i u seriji. U filmu, medvedi, Cingari i veštice predstavljaju savez protiv Magisterijuma koji odnosi konačnu epsku pobedu nad bezličnim zlom iza Marise Koulter koje je otimalo decu i odvajalo ih od njihovih daimona. Serija, na različite načine, upliće ove elemente kako bi Lajru dovela do Rodžera i naposletku, svog oca, Lorda Azrijela. Tragična potraga za Bilijem Kostom nas uvodi u stvarne namere Koulterove a Jorekova borba za presto nas na kraju vodi Azrijelu. Svaki element priče je usmeren ka vrhuncu u snežnoj nedođiji ispred rascepa između dva sveta. Ali za razliku od filma gde su ovo više propratni elementi nego nezavisni ali esencijalni delovi zapleta, serija se svakim od njih bavi ponaosob, dajući nam vremena da se sa svakom ličnom tragedijom upoznamo mnogo bolje.
Međutim, tu nije kraj narativu prve sezone serije. Dok film predstavlja Magisterijum kao grupu bezličnih zelota, serija im daje lica i karakterne osobine opisujući interesantne interakcije među različitim akterima u toj priči. Lord Boreal, izvršilac Konsistorijskog suda je prvi koji nam otkriva da je prelazak između svetova zapravo moguć povezujući naučnika iz koledža Džordan sa drugim svetom. Ta potraga ga dovodi u naš svet i ukršta mu put sa plaćenikom Tomasom koji ga vodi do Vila Perija, dečaka čije su avanture deo narativa druge i treće knjige trilogije. Ovakav pristup omogućava seriji da na najbolji način poveže dva sveta i dva buduća junaka – Lajru i Vila. Razmišljanje o nastupajućim sezonama i planiranje unapred je jedan od inteligentnijih pristupa koji se u američkoj TV produkciji sve više koristi.
Poređujući film i seriju, nemoguće je ne pridati pažnju estetici obe adaptacije. Film uživa klasičan holivudski budžet koji se bez problema prenosi na ekran. Setovi izgledaju magično, daimoni su odrađeni do perfekcije, s posebnim akcentom na činjenicu da se osnovno pravilo sveta – da svaka osoba ima daimona pored sebe, ni u jednom trenutku ne dovodi u pitanje. Borbe medveda su krvoločne a veštice unose gotovo baletsku surovost u bitku kod Bolvangara. Režija Krisa Vajca govori dosta o želji studija da stvori estetski zadovoljavajuć univerzum sa svim svojim osobenostima. Serija, naravno, traje 4 puta duže, a ima barem dva, ako ne i više, manji budžet što se svakako i oseti. Dosta se govorilo o tome da na krupnijim setovima, svaka osoba nema daimona uz sebe i to je ne što što prati seriju do kraja. Daimone koje vidimo su uglavnom daimoni osoba koje imaju centralno mesto u datoj sceni. Sami daimoni su izuzetno solidno odrađeni, posebno imajući u vidu televizijsku produkciju, a sa svakom novom epizodom, možemo videti i interakcije između daimona, kao i njihova osećanja. Međutim, iako razlike u daimonima jesu bitne, osnovna razlika jeste u paleti boja. Film opravdava sopstven naziv i zlatna se dosta koristi – od daimona Marise Koulter do zlatnog kompasa i praha. Veštice su odevene u svilenim plavim odorama a Cingari u šarenoliko ruho. S druge strane, serija je daleko svedenija, i gotovo po poterovskom receptu, mogu se uočiti dosta nijansi plave, sive i zelene što doprinosi mračnijem tonu adaptacije na isti način na koji je to urađeno i sa kasnijim filmovima „Harija Potera“.
Posebnu pažnju treba posvetiti i narativu serije. Naime, serija počinje scenom iz Pulmanove „Knjige Praha: Divlja Lepotica“ koja nam pokazuje kako je zapravo Lajra dospela u Oksford i koledž Džordan. Magisterijum serije ne predstavlja asocijaciju ni na jednu religiju ili pak uverenje pojedinačno, već ideju o sistemu kontrole kroz kontrolu informacija koje bi omogućile istinsku slobodu. Takođe jedna od bitnijih promena je borba za presto između medveda. Jorekova i Jofurova animalistička borba na smrt je predstavljena pitomije nego što se očekivalo a sama borba je predstavljala, prema rečima Džoa Tandberga koji je dao glas Joreku, religiozno iskustvo drugačije od onoga što se desilo u knjigama. Scena koja je nastala, iako manje krvavija, poseduje određenu dubinu a od borbe za presto, Jorekova borba je postala nešto lično, animalističko u prirodi a opet uzvišeno i principijelno u duhu. Koliko god ove promene menjale radnju ili pak škodile nekim delovima narativa, ne može se osporiti svakako inteligentan pristup materijalu. Stvar nije samo u adaptaciji scena, već i same poruke, njene suštine, neopterećene trenutnim, već uvek relevantne za gledaoce isto kao i čitaoce.
Još od nastanka Holivuda i prvih adaptacija postavljalo se pitanje šta zapravo predstavlja uspešnu adaptaciju dela. Skoro vek kasnije, odgovor je i dalje nejasan jer posebnost svakog knjiškog podneska zahteva poseban pristup koji može davati različite rezultate. I upravo to vidimo na primeru „Zlatnog Kompasa“ i serije „Njegova mračna tkanja“. Ali svakako bitniji aspekt ovog poređenja jeste činjenica da je serija pokazala da je, u žanru fantastike, u svim tim fantastičnim elementima – bogatog sveta, magije, kostima i scenografije, utkana i suština samog dela. To jeste možda autorovo mračno tkanje ali svakako je i ono što razdvaja vanvremenske epove od prolaznih, vikend epizoda.
Epic Fantasy Shop je ručno napravio dnevnik Alethiometra, za više detalja klikni ovde
Zanimaju te ostale novosti iz TV filmova i serija? Izlistaj članke iz TV filmova i serija