Netfliksov „Mrak“: Dogma kao greška u matriksu

Poslednju deceniju, neke od svojih najinteresantnijih filosofskih pisanija dugujem Netfliksu. Jedan od mojih prvih članaka bavio se verom i pravednošću u Đavoljoj kuhinji gde je Derdevil uzeo pravdu u svoje ruke. Onda sam gledajući „Sense8“ sestara Vačovski razmišljao o tehnološkom napretku i izolovanosti modernog čoveka. Ali čak i ti vrhunski momenti televizijske produkcije ne mogu da se mere sa briljantnošču prve Netfliksove nemačke serije „Mrak“ (orig. „Dark“).

Ovaj dragulj Netfliksove ponude je ugledao svetlost dana 2017. godine, a svoju poslednju, treću sezonu je imao ovog juna. Ovaj naučnofantastični triler u režiji nemačkog para Barana bo Odara i Jantje Friese je apsolutno neverovatna priča o ljudskosti, postanju i religiji. Još od Filipa Pulmana, niko se pitanjem religije u zapadnom svetu nije bavio kao što su to uradili tvorci ove serije. I na veoma sličan način kao Pulman, otvorili debatu o verovanju i religiji kakvom je znamo.

Smeštena u nemački gradić Vinden, seija se bavi sudbinama četiri porodice kroz period od 1887. do 2052. godine, prateći nekoliko vremenskih tokova radnje. Vinden upoznajemo u 2019. godini kada nestanak nekolicine dece narušava učmalost ovog naizgled ni po čemu posebnog gradića. Ali misterija Vindena, skrivena u pećinama ispod nuklearne elektrane koja je u blizini grada je u tajnovitom prolazu koji omogućava putovanje kroz vreme u razmacima od 33 godine.

Otkriće našeg protagoniste Jonasa da je putovanje kroz vreme moguće je vrh ledenog brega narativnog klupka ove serije. Kada se brat njegove simpatije Marte, Mikel, izgubi u pećinama i pojavi u 1986. godini, neminovno pitanje je kako će junaci serije spasiti Mikela i vratiti ga njegovim roditeljima. Međutim, da su gledaoci postavljali potpuno pogrešno pitanje tokom prve sezone je postalo jasno kada je u petoj epizodi otkriveno da je Mikela usvojila medicinska sestra Ines Kahnvald, da je dečak iz budućnosti ostao a Mikel postao Mihael koji će dve decenije kasnije začeti sina Jonasa.

Ovakva transformacija suštinskog pitanja serije u vidu neverovatnog, ali nadasve izuzetno inteligentno postavljenog zaokreta u zapletu je bio samo jedan od mnogih trenutaka u kojima smo kao gledaoci morali da preispitujemo šta zapravo gledamo i šta je zapravo ono što je u osnovi ove priče. Kada je postalo jasno da spasavanje Mikela koji će 33 godine kasnije izvršiti samoubistvo i time otpočeti radnju ove serije, fokus se pomerio na nadolazeću apokalipsu koja je trebalo da se desi 27. Juna 2020.

Apokalipsa, najavljena kao eksplozija u nuklearnoj elektrani blizu Vindena, postaje glavna okosnica radnje. Jonas je u trci sa vremenom da ili spreči Apokalipsu ili spasi svoju ljubav Martu od eksplozije. U toj borbi sa vremenom, Jonas se ne obračunava samo sa zakonima prirode već i sa samim sobom, otelotvorenim u dve prilike koje predstavljaju starije verzije Jonasa – Stranca i Adama. Međutim, na tom putu, Jonas svakako nije sam, jer članovi četiri porodice Vindena polako bivaju uključeni u vrtlog dešavanja koji u svojim beskonačnim ponavljanjima postavlja nove zakone kauzalnosti. U Vindenu, ono što jeste, bilo je i biće na mnogo načina jer se prošlost, sadašnjost i budućnost prepliću kroz živote naših junaka koji se, svako na sopstven način, nosi sa novonastalom situacijom. I upravo u njihovim putovanjima kroz vreme upoznajemo razne strane ljudskosti koji nam govore o suštinskoj nesposobnosti čoveka da se nosi sa pitanjima koja su van sopstvenih shvatanja. Da li je to egoizam ili prosto nešto iskonsko u nama, ali u večitoj dilemi između emotivnog i racionalnog, junaci serije se, gotovo po pravilu, vode sopstvenim emotivnim potrebama.

I tako ovaj naučnofantastični triler o putovanju kroz vreme u svoje prve dve sezone se transformiše iz tradicionalne priče o putovanju kroz vreme u jednu od najimpresivnijih priča o ljudskosti. Za dobru naučnu fantastiku i to bi bilo dovoljno, ali tvorci serije se ne zadržavaju. Na gotovo isti način kao što je otkriće da je Mikel ustvari Jonasov otac, Mihael što je potpuno promenilo koncept serije, u finalu druge sezone, otkrivamo postojanje paralelnog univerzuma koji, ionako impresionirane gledaoce dovodi do tačke pucanja.

Upravo to otkriće o postojanju dva sveta – Adamovog i Evinog, koji su na mnogo načina slični ali opet različiti je ono što seriju konačno zaokružuje. Ova dva sveta koji odgovaraju muškom i ženskom aspektu, su u gotovo perverznom odnosu samoodržavanja. Oni suštinski postoje tako što su vezani Adamovim i Evinim dejstvovanjem tačnije Adamovim pokušajima da uništi vezu između dva sveta ubijajući dete začeto između Jonasa iz Adamovog i Marte iz Evinog sveta i Evinim pokušajima da održi vezu između dva sveta tako što omogućava Jonasu i Marti da začnu dete. Dva sveta, po prirodi odgovaraju svojim „čuvarima“ – Adamu i Evi koji su dva kosmički suprotstavljena koncepta – agresivni muški koji teži smrti i ženski koji je okrenut začeću, očuvanju i jednostavno, životu.

Međutim, iako su suprotstavljeni, ova dva sveta ne mogu jedan bez drugoga. Čak i pokušaj da se ubije Jonas rezultira gotovo očekivanim rešenjem postavke eksperimenta o Šredingerovoj mački. Jednostavno, u preklapanju dva sveta, Jonas i postoji i ne postoji. Dva sukobljena koncepta su u poslednjem okršaju kada Jonas i Marta pronalaze konačno rešenje, nezavisno od Adamovog ili Evinog sveta.

Interesantno je pomenuti simboliku broja tri u celoj priči i to odstupanje u trećoj sezoni. Naime, simbol društva „Sic Mundus“ koje je osnovao Adam je keltski znak trikverta. Vremenski tokovi su odvojeni tačno 33 godine, dužinu Isusovog života. Imajući to u vidu, sasvim je bilo i za očekivati da rešenje neće biti u dualnosti dva sveta, već da postoji treći – Svet Postanka u kome je Tanhaus, pokušavajući da vrati vreme i spreči smrt svog sina, njegove supruge i kćerke stvorio grešku u matriksu odakle su nastala dva nova sveta. Oslobodivši se predestinacije svoja dva sveta, Jonas i Marta sprečavaju smrt Tanhausove porodice i time stavljaju tačku na beskonačan ciklus sopstvena dva sveta.

Poimanje vremena u ovoj seriji je jedno od najbitnijih pitanja koja serija nameće. Ta greška u matriksu koja je rezultovala postankom dva sveta – Adamovog i Evinog i koja je omogućila putovanje kroz vreme i dva sveta jeste suštinski odgovor celog problema. Ali da li kontrolisanjem vremena kontrolišemo sopstvenu sudbinu? Ili postajemo nešto nadljudsko, gotovo božansko što su od sebe, u svojim svetovima, stvorili Adam i Eva?

Ljubitelji fantastike će se sigurno setiti Velike Zmije iz Džordanovog epa „Točak vremena“ koja u obliku znaka beskonačnosti jede sopstven rep. Kao što jednom Moiraina reče, cilj Mračnog je da ubije Veliku Zmiju, slomi Točak vremena čime bi zavladao haos. Na mnogo načina, i zaista tematski odgovarajuće, Jonas i Marta su uspeli da raskinu beskonačnu cikličnost sopstvenih svetova i time slome Točak koji je tkao njihove sudbine. Naime, ono što je u „Točku vremena“ predstavljeno kao ultimativno zlo, u seriji „Mrak“ u pulmanovskom stilu je predstavljeno kao oslobođenje.

Pitanje koje se samo nameće jeste čega su se Jonas i Marta oslobodili? Odgovor je komplikovan koliko i samo pitanje a u njegovoj srži su svi nivoi priče koji su ispleteni od strane tvoraca serije. Naime, prva sezona nas je naučila cikličnosti naše ljudskosti i kako se ona prenosi sa generacije na generaciju. Druga sezona nas je uvela u rat protiv vremena, protiv samoga Boga ovog univerzuma i te neumoljive sile koja je uplela sudbine ljudi u sopstvenu mrežu dok nam treća sezona, zajedno sa njenom završnicom, govori o oslobađanju od tog straha, od te dogmatske predestinacije i povratku slobodne volje koja rezultira nestankom svetova koji počivaju na toj dogmi.

Dakle, šta je dogma koju naši junaci napuštaju? Religija u ovoj seriji nije zastupljena kao činilac već kao meta proizvod naracije koju imamo pred sobom. Dogma u ovoj seriji, to jeste njena religija, nije Tanhaus i njegovo stvaranje svetova, već priča o predestinaciji kojom se rukovode i Adam i Eva. To je nemogućnost likova da se okanu svoje prošlosti čime bivaju osuđeni da je ponovo preživljavaju u beskonačnom krugu. Slobodna volja ne postoji, izbori naših junaka su predeterminisani i zapisani u čvoru bez početka ili kraja. Ali taj večiti krug koji se zasniva na ponavljanju onoga što se desilo prema tačno zapisanim pravilima je suštinski u suprotnosti sa samom prirodom, sa samom evolucijom. A svet bez evolucije, to jeste Adamov i Evin svet ponaosob jesu neprirodni. I stoga oni predstavljaju grešku u matriksu.

Ukoliko ove likove čija su imena i delovanja prepuna biblijskih referenci posmatramo kao fizičku manifestaciju religije to jeste dogmatskog uverenja onda priča o „grešci u matriksu“ ima smisla. To je dogmatsko uverenje o omnipotenciji koje zadržava Adama i Evu u obliku u kom postoje. Ali onda kada su Jonas i Marta prihvatili neminovnu činjenicu koja je rekurentna tema cele serije da je „ono što znamo kap, a ono što ne znamo okean“ harmonija biva vraćena. Ovo je izuzetno ateistički pogled na svet koji se zasniva na potrazi za istinom, a ne uverenju da je istina znana. Upravo tim dejstvom slobodne volje, prihvatanjem sopstvene ograničenosti i odstupanja od dogme, religija „Mraka“ nestaje. Dogma biva uništena, a slobodna volja našim junacima donosi prikladnu završnicu.

U svoje tri sezone, „Mrak“ je povratio davnu izgubljenu umetnost pažljivog gledanja serije. U dobu konzumerizma kada smo preplavljeni sadržajem, „Mrak“ predstavlja jedinstven produkt koji konstantno ispituje granice gledaoca. Meni je svakako uspela da stimuliše filosofski aspekt moje ličnosti koji je iznedrio ovaj članak. A opet, možda je to samo priča o nesrećnim ljubavnicima i putovanju kroz vreme. Lepota svake umetnosti, pa i one filmske, jeste upravo u toj šredingerovskoj prirodi koja omogućava različitu realnost i time umetničku vrednost.

Pogledaj ostale zanimljivosti TV Filmova i serija