Nastavak liste “10 najvećih kontroverzi sveta fantastike”
UPOZORENJE: Čitati na sopstvenu odgovornost!
- „Nesagnuti, nepokoreni, neslomljeni“
“Nesagnuti, nepokoreni, neslomljeni” – neukusna ironija kontroverzne episode
Malo je autora čija prokrastinacija izaziva toliko negodovanja kod svetske publike kao što je to Džordž R. R. Martin. Diskusije o njegovom epohalnom delu „Pesma leda i vatre“, kao i priče o autorovoj smrti pre završetka serijala, godinama bude interes čitalaca. Međutim, ovog puta se nećemo baviti onim što je do te mere ispričano da se ništa novo ne može reći. Ovoga puta ćemo se baviti jednom od epizoda HBO hit serije „Igra prestola“ rađene po Martinovim romanima. Bez imalo sumnje, govorimo o jednoj o najkontroverznijoj epizodi američke TV scene – onoj u kojoj je Remzi Bolton silovao Sansu Stark.
Sve do pete sezone, činilo se da producenti „Igre prestola“ ne mogu da pogreše. Čak i povremene kritike na račun onoga što su kritičari nazvali sekspozicijom ili boje kože robova su bile ispeglane PR mašinerijom koja je dobro radila svoj posao. Međutim, 17. maja 2015. godine, nakon emitovanja epizode „Nesagnuti, nepokoreni, neslomljeni“, čak je i HBO imao problema da se izbori sa izlivima kritike i protesta na internetu i u štampanim medijima.
Dejvid Beniof i Den Vajs
Bila je to savršena oluja. Šta god da je PR serije rekao, stotine drugih argumenata se pojavilo na netu. Silovanje Sanse Stark je, prema mnogima, bila kap koja je prelila čašu. Kritikovana je i odluka da se kamera u tom trenutku pozabavi Teonovom reakcijom na ono što se dešava, umesto da se primat da žrtvi. HBO na ove napade nije mogao lako da se brani, jer je serija poznata po nasilju te se nije moglo reći da su gledaoci nenaviknuti, kao što je Showtime učinio sa scenom Džejmijevog silovanja u „Tuđinki“.
Još problematičniji aspekt cele priče je narativna opravdanost ovog silovanja. Neki mediji su primetili zabrinjavajući trend u Holivudu gde se nasilje, seksualno, verbalno i fizičko, koristi kako bi se izgradila čvrstina ženskog lika. Ne treba ni zaboraviti da je Sofi Tarner tokom snimanja scene mala 18 godina, što je posebno bitno jer britanski zakoni zabranjaju maloletnim glumcima učešće u snimanju seksualnih scena. Jedna od primedbi na račun produkcije je da su čekali da Tarnerova postane punoletna kako bi silovali Sansu. Ovo je zatim dovelo pod lupu javnosti celokupnu seriju i silovanja koje su pretrpele Deneris u prvoj i Sersei ranije u petoj sezoni. Nekoliko sajtova je tada odlučilo da prestane da prati „Igru prestola“ i redovno izveštava o njoj. Čak i četiri godine kasnije, kada je u osmoj sezoni, Sandor Klegani pomenuo Sansino silovanje, činilo se da producenti još jednom žele da se opravdaju za svoj kreativni izbor. Naravno, ideja da žena treba biti silovana kako bi odrasla i postala politički inteligenta je pogrešna na toliko nivoa, ali se zaista time nećemo danas baviti.
Iako je bilo kritičara koji su pohvalili scenu, poslednju reč je imala tada osamnaestogodišnja Sofi Tarner koja je uspela da smiri situaciju podsećajući celu javnost da je licemerno kukati nad sudbinom izmišljenog lika u svetu gde milioni žena doživljava istu stvar svakog dana. Martin se nije oglašavao ali je dan pred premijeru pete sezone objavio Alejnino poglavlje iz „Vetrova zime“ na svom sajtu time stavivši do znanja svim čitaocima gde je njegova Sansa.
Potrebno je bilo da u poslednjoj sezoni Deneris postane genocidni manijak kako ova epizoda ne bi bila poslednja na listi. Svakako da bi kritike na račun poslednje sezone „Igre prestola“ trebalo da su na ovoj listi, ali imajući u vidu njihov univerzalni karakter, teško da se žalosna završnica „Igre prestola“ može nazvati iole kontroverznom.
- Život i nezavršena dela Patrika Rotfusa
Patrik Rotfus
Ako je Džordž R. R. Martin najpoznatiji prokrastinator, onda je Patrik Rotfus svakako najgori. Započevši svoju „Hroniku o Kraljoubici“ 2007. godine romanom „Ime vetra“, Patrik Rotfus je veoma brzo postao jedno od najprepoznatljivijih imena moderne epske fantastike. „Strah mudroga“, drugi deo pomenutog serijala, je svoju premijeru 2011. godine dočekao na čuvenoj listi bestselera magazina Njujork Tajms. Činilo se da je Rotfus bio na pragu stvaranja nečega izuzetnog. A onda, iz svima neobjašnjivih razloga, Rotfus je prestao da piše. Ako je verovati njegovoj urednici i izdavaču, Betsi Volhajm, Rotfus nije napisao ni jednu reč od 2014. godine.
Rotfusova prokrastinacija je upadljivo drugačija od Martinove. Pre svega, Martin je upao u adaptaciju sopstvenog nezavršenog dela te je samim tim i pritisak bio veći. Martin se diplomatski branio sve dok internet forumi i portali nisu pokazali svoje ružno lice, a neukusne diskusije o njegovoj smrti postali normalan predmet razgovora, pa čak i novinarskih pitanja. Za razliku od njega, Rotfus je maltene zauzeo stav da nikoga ne treba da bude briga šta i kada on piše. Istini za volju, Rotfus je pokušao nekoliko puta da demistifikuje ono što on smatra da je najveća zabluda tzv. autorska blokada. Imajući u vidu da je i Rotfus prodao prava na svoj serijal produkcijskoj kući Lionsgate i da je američki glumac Lin-Manuel Miranda označen kao izvršni producent, čini se da serijal „Pesma leda i vatre“ neće biti usamljen kao jedini serijal knjiga čiji smo kraj videli na drugom medijumu.
Pored prokrastinacije, čini se da su i Rotfusove vanknjiževne aktivnosti dospele na naslovne strane. Njegov blog je 2012. godine postao predmet interesovanja kada je Rotfus odlučio da prokomentariše trejler za adaptaciju „Hobita“. Nejasno je šta je pisac želeo reći, ali seksističke primedbe su bile jako izražajne. Oni koji su proveli više vremena na njegovom blogu mogu posvedočiti gomili ne baš malo jezivog i sekstističkog sadržaja.
Patrik Rotfus je svakako misterija za mnoge. Njegovo abrazivno ponašanje mu nije donelo ljubav publike, a prokrastinacija ga je zasigurno koštala i onih koji su ga poštovali kao pisca. Na sreću po autora, to ga nešto ne pogađa i izgleda da je našao sreću u porodičnom životu prepunom avantura sa decom i potraga za sjajnim komadima nameštaja.
- Rasizam Hauarda Filipsa Lavkrafta
Hauard Filips Lavkraft
Jedan od najpoznatijih teoretičara književnosti XX veka, Rolan Bart je u svom najpoznatijem eseju „Smrt autora“ napisao „rađanje čitaoca se mora desiti po cenu autorove smrti“. Bart je, napuštajući tradicionalno pozicioniranje književnih kritičara, smatrao da je pogrešno analizirati književno delo kroz prizmu biografije autora dela. Imajući to u vidu, malo je onih u žanru fantastike kojima bi bukvalističko shvatanje Bartovog eseja zapravo dobrodošlo kao što je to H. F. Lavkraft.
Bez imalo sumnje, H. F. Lavkraft je jedan od, ako ne i najuticajniji pisac horora. Njegova Ktulu mitologija je postala neodvojivi deo modernog horora i fantastike. Ono što je Tolkin za ljubitelje epske fantastike, Lavkraft je za ljubitelje horora. Njegov uticaj je praktično nemerljiv, a njegov genij neosporan.
Ali, bez imalo sumnje, Lavkraft je bio rasista, ksenofob i antisemita. Samo mali deo autorove biografije otkriva anticivilizacijske stavove. Što je još gore, Lavkraft nije krio svoje stavove i javno ih iznosio. Lavkraft je verovao u mnoge teorije zavera o Jevrejima, a nakon što je Adolf Hitler dospeo na mesto kancelara Nemačke, Lavkraft je izjavio: „Znam da je klovn, ali, Bože, obožavam ga“. Još gori su njegovi stavovi o američkim crncima. U njegovoj poemi „O stvaranju crnaca“ iz 1912. godine, Lavkraft je predočio da su bogovi stvorili ljude i zveri, a onda i crnce kako bi popunili svet između njih. Branio je nasilje nad crncima u Alabami i Misisipiju govoreći: „Sve je bolje od ove mongrelizacije (mešanja ljudskih rasa) koje će bespovratno uništiti našu domovinu“. Nažalost, ovo je samo mali deo svega onoga šta je Lavkraft govorio i radio.
Početkom prošle decenije, nekoliko dobitnika Svetske nagrade za fantastiku je protestvovalo zbog činjenice da se Lavkraftova bista koristi kao trofej. Ovo je pokrenulo ogromnu debatu koja je trajala nekoliko godina. 2015. godine je odlučeno da se Lavkraftova bista više ne koristi za nagradu.
Kao što je neosporna činjenica da je Lavkraft značajno uticao na moderni horor, neosporno je da je bio rasista najgore vrste. Neki su uspeli da pronađu izgovor u tome da je Lavkraft bio produkt svog vremena. Drugi su se pak odlučili za pristup Rolanda Barta. Na svakom je od nas da vidi sa sobom kako će se odnositi prema Lavkraftovom opusu.
- Optužbe za seksualno zlostavljanje na račun Merion Cimer Bredli
Merion Cimer Bredli
Kako se primičemo kraju ove liste, kontroverze postaju sve ozbiljnije. A sada je došao red na jednu od najgorih – petnaest godina nakon smrti Merion Cimer Bredli, najpoznatije po tetralogiji „Magle Avalona“, njena kćer, Mojra Grejlend je u junu 2014. godine optužila svoju majku za seksualno zlostavljanje.
Mojra Grejlend je izjavila kako je bila fizički i seksualno zlostavljana između svoje treće i dvanaeste godine. Grejlendova je izjavila da nije bila jedina koju je njena majka seksualno zlostavljala tokom godina. Mojrin otac, Valter Brin, je 1990. godine uhapšen i osuđen za obljubu četrnaestogodišnjeg dečaka. U svom svedočenju, Grejlendova je nazvala svog oca serijskim silovateljem, ali je svoju majku okarakterisala kao daleko goru.
U pismu britanskom Gardijanu, Mojra Grejlend je izjavila kako nije želela da izađe u javnost sa istinom jer je verovala da će prouzrokovati bes majčinih poštovalaca. Kako je napisala: „Nisam želela da povredim nikoga kome je moja majka pomogla, ali nisam mogla više da ćutim.“
Naravno, imajući u vidu da je autorka odavno mrtva, kao i njen suprug, Mojrine tvrdnje niko nije ni pokušao da negira, a prijatelji i saradnici pokojne autorke su bili užasnuti onime što je Grejlendova iznela u javnost. Nažalost, ne možemo znati šta se sve dešavalo u domu Merion Cimer Bredli ali je jedno jasno: ispovest Mojre Grejlend je svakako užasnula mnoge autorkine ljubitelje.
10. Šokantna istorija Dejvida Edingsa
Dejvid Edings
Poslednja kontroveza na ovoj listi potuno je zatekla ljubitelje fantastike. Kao i sa Lavkraftom, ovde je sve lepo dokumentovano, te nije ostavljeno prostora za ikakvu sumnju. Jednostavno, Dejvid Edings, jedan od najpoznatijih autora fantastike, poznat po serijalima „Belgarijada“ i „Malorijada“ je, zajedno sa svojom suprugom, 1970. godine osuđen na godinu dana zatvora zbog fizičkog zlostavljanja usvojenog sina, kao i mentalne traume koju je preživela njihova usvojena kći.
Najimpresivnije u ovom slučaju je to što ovo nije bila tajna koju je neko sakrivao. Svi podaci o Edingsovom vremenu u zatvoru su bili dostupni sve ovo vreme. Međutim, čini se da je ova informacija nekako prošla ispod radara šire javnosti. Naravno, sve ovo se desilo pre kompjuterizacije i interneta te možda nije ni čudno kako se do skoro nije znalo o ovom slučaju.
Detalji o zlostavljanju koje su preživela usvojena deca Dejvida Edingsa i njegove žene su zaista jezivi. 1969. godine policiju u Južnoj Dakoti su obavestile zabrinute komšije potresene zvucima koji su dolazili iz kuće Edingsovih. Kada je policija stigla, našla je dečaka zatvorenog u kavez u podrumu gde su obitavale i životinje. Dete je bilo prekriveno modricama od kaiša. Tokom suđenja su otkriveni svi detalji zlostavljanja usvojenog dečaka, ali i njegove usvojene sestre. Sud je decu oduzeo Edingsovima nakon što je ustanovljeno da su pretrpela ozbiljne psihološke traume.
Više od decenije nakon ovog slučaja, Dejvid Edings je objavio prvi roman „Belgardijade“, „Pion proročanstva“. Edings je veoma brzo prihvaćen kao jedan od najboljih pisaca epske fantastike, a njegovi serijali su prevedeni na mnoge jezike sveta, uključujući i srpski. Nakon autorove smrti, njegova zaostavština vredna 30 miliona dolara je podeljena. Trećinu, to jest 10 miliona dolara, je donirano bolnici „National Jewish Health“ u Denveru, Kolorado, namenjeno naučnim istraživanjima u oblasti dečije astme. Druge dve trećine, kao i dodatni prihod od prodaje Edingsovih knjiga je u vlasništvu koledža Rid u Portlandu.
***
Slučaj Dejvida Edingsa kao i mnogih drugih na ovoj listi pokazuje nam da se iza lica naših omiljenih autora kriju stvarne osobe, sposobne za raznorazna nedela, što za mnoge od nas, ljubitelje epske fantastike, može biti prvi korak u demistifikaciji onih kojima se najviše divimo.