Čarobnjačke mudrolije, Knjige, Popularni naslovi, TV Filmovi i serije

Najveće kontroverze sveta fantastike I

UPOZORENJE: Čitati na sopstvenu odgovornost!

 Svetovi epske fantastike su prepuni bajkovitih stvorenja i nestvarnih mesta. Imaju posebne mirise i ukuse koji nam pomeraju granice mašte. Jednostavno, svetovi fantastike su naš eskapistički kutak kojem se tako rado vraćamo. Njihova sposobnost da nam pruže utehu nas uverava da njihovi stvaraoci mogu biti izuzetne ličnosti, osobe izvanredne mašte koje je dotakla Kaliopa. Međutim, šta ako je stvarnost nešto drugačija?

Svet moderne fantastike su potresale kontroverze još od samog Tolkina i začeća ovog žanra. Neke od kontroverzi koje ćemo danas spominjati su zanimljive sa čitalačke strane, ali neke bi zaista trebalo da nas nateraju da preispitamo sopstvena uverenja o omiljenim nam autorima. Razume se da će neke stvari na ovoj listi zaprepastiti neke od vas, stoga vas poslednji put upozoravamo. Nastavite na sopstvenu odgovornost.

 

  1. Kristofer Tolkin i Džeksonova adaptacija „Gospodara prstenova“

Isto kao što je Tolkin promenio književnost i začeo žanr moderne epske fantastike, tako je i Džeksonova trilogija s početka XXI veka uticala na modernu fantastiku. Imajući u vidu prestiž i uspeh oba dela, razumljivo je da su postojale određene kontroverze. A prašinu je napravio niko drugi do Kristofer Tolkin, najmlađi sin i blizak saradnik pokojnog pisca.

Svi smo, verovatno, čuli za tu priču. Pokojni Tolkin je odbio Dizni i prodao filmska prava za samo deset hiljada funti 1969. godine. Tri decenije kasnije, Džekson je snimio trilogiju koja je na bioskopskim kasama zaradila preko dve milijarde dolara, a još šest milijardi od prodaje DVD i ostalih vezanih produkata. I dok su svi bili oduševljeni Džeksonovom filmskom trilogijom, Kristifer Tolkin je izrazio svoje nezadovoljstvo povodom činjenice da je film uopšte i snimljen. Kristoferovi stavovi su bili toliko oštri da je to dovelo do problema u porodici Tolkin, a nekoliko godina nakon premijere filma, Tolkinov unuk, Sajmon, je govorio o svađi sa svojim ocem Kristoferom i kako je Džeksonova adaptacija posejala seme razdora između oca i sina.

Kristofer Tolkin

Naravno, nije se tu završilo. Rukovodioci Tolkinove zaostavštine su tužili New Line Cinema, što je bio jedan od najvećih prepreka za adaptaciju „Hobita“. Slučaj se završio 2009. kada su se New Line Cinema i Tolkinova zaostavština dogovorili da se isplati neodređena svota novca humanitarnim agencijama povezanim sa Tolkinovim imenom. Time se utabao put za nastavak Džeksonovog interesovanja za Tolkinov univerzum.

Iako je malo ko obratio pažnju na Kristoferove kritike 2001. godine, čini se da niko nije mogao odbraniti Džeksona kada je 2012. „Hobit“ ugledao svetlost dana. Kristoferove tvrdnje o tome kako je Džekson pretvorio zaostavštinu njegovog oca u konzumeristički spektakl sa „Hobitom“ su dobile na težini, a svaki naredni film je dokazivao upravo to – sa koliko su se malo poštovanja produkcijske kuće ponele prema Tolkinovom romanu.

Kontroverze koje su pratile izjave Kristofera Tolkina su svakako otvorile večnu holivudsku debatu – šta je bolje: film ili knjiga. Čak i najveći poštovaoci Tolkinovog pera ne mogu se u potpunosti složiti sa Kristoferom, imajući u vidu zaista neverovatan uspeh Džeksonove trilogije. A opet, nije da mu se mogu osporiti tvrdnje kada pogledamo šta je Džekson uradio od „Hobita“.

  1. „Previše za male ekrane“: Dajana Gabaldon i seksualno nasilje na malim ekranima

„Tuđinka“

Bio je to maj mesec 2015. godine. U obilju materijala za diskusiju na internet portalima širom sveta koji su se bavili fantastikom, jedna reč je dominirila svim razgovorima – silovanje. Prvo silovanje na malim ekranima od „interesa“  za ljubitelje fantastike se desilo 17. maja 2015. kada je Remzi Bolton silovao Sansu Stark. Nakon dve nedelje priče o sudbini Sanse Stark, taman što su se strasti malo slegle, finale prve sezone „Tuđinke“ je prikazalo sav horor Džejmijevog zatočeništva od strane Crnog Džeka Rendala. Ako je ljubitelje „Igre prestola“, naviknute na različite horore Martinovog sveta, bilo teško umiriti, ljubitelje „Tuđinke“ se pokazalo nemogućim.

Adaptacija serijala romana Dajane Gabaldon je bila prava estetska poslastica tokom svoje prve sezone. Svakako, svet Škotske XVIII veka se pokazao brutalnim, ali uvek je tu bio riđokosi Džejmi Frejzer, spreman na sve da spasi ženu koju voli. Horor za koji su čitaoci bili spremni je usledio kada je Džejmi bio taj koji je bio ostavljen na milost i nemilost Džeka Rendala. A scena u finalu prve sezone je učinila da svi ljubitelji fantastike zaborave Teonovu užasnutu facu i vide nasilje koje nisu mogli ni da zamisle.

Sem Hjuan kao Džejmi Frejzer u kontroverznoj epizodi

Psihičko, fizičko i seksualno nasilje prikazano tokom te epizode „Tuđinke“ je bez presedana. Džejmi je bio podvrgnut nasilju najgore vrste, onom koje pokazuje do koje dubine može ljudska psiha da potone. Ogorčenje ljubitelja „Tuđinke“ je bilo izuzetno glasno i bilo je dosta poziva na bojkot serije. Sve ovo je prouzrokovalo javnu debatu o korišćenju seksualnog nasilja kao narativnog sredstva u holivudskim filmovima. Međutim, čini se da se Showtime bolje snašao od HBO u odgovoru na javne proteste. PR tim „Tuđinke“ je dobro ispeglao situaciju, a ljubitelji serije su bili željni još avantura Džejmija i Kler.

Ali avaj, da se tu zavšrilo, sve bi nekako i bilo u redu. Ali, u drugoj sezoni „Tuđinke“ je silovan Džejmijev usvojeni sin, Fergus, a Brijana Frejzer, Džejmijeva i Klerina kćer je doživela isto u četvrtoj sezoni. Taman kada su gledaoci pomislili da su Frejzerevi sigurni, a nakon beskonačno mnogo neuspešnih pokušaja, u finalu pete sezone, Kler je silovana od strane Lajonela Brauna i njegove grupe.

Silovanje Kler je bila kap koja je prelila čašu. Naravno, publika nije ostrašćeno reagovala kao 2015. godine, ali se nije moglo odupreti osećaju da je publici zaista dosta. Dajana Gabaldon je godinama bila na meti kritika čitalačke publike zbog fizičkog i seksualnog nasilja u knjigama, a ništa bolje nisu prošli ni producenti koji nisu dobro izmerili puls publike i njihovu toleranciju na nasilje.

Nekada su kontroverze i poželjne jer nateraju javnost da se pozabavi određenim pitanjem. Međutim, kontroverze radi kontroverzi su najjeftiniji trik. Šta god da je u pitanju, Dajana Gabaldon, njena proza, a samim tim i adaptacija njenog serijala su se neodvojivo vezali za reč za koju nijedan autor ne želi da bude vezan.

  1. Mnoge kontroverze Džoane Ketlin Rouling

Dž. K. Rouling

Da nam je pre petnaest godina neko rekao da će „Hari Poter“ biti na ovoj listi, grohotom bi se nasmejali. Oh, svakako je bilo crkvenih krugova koji su nazivali prozu Dž. K. Rouling satanističkom, ali se suštinski malo ko na to obazirao. Daleko veći problem po sam serijal je postala autorka, koja je nakon završetka serijala odlučila da dovede u pitanje neosporan status koji je serijal imao među stotinama miliona čitalaca širom sveta.

Sve je počelo nakon završetka serijala. Ljubitelji Čarobnjačkog sveta, gladni informacija, sa oduševljenjem su dočekali informacije o svojim omiljenim likovima. Bilo je dosta onih koji su bili zaprepašćeni kada je Roulingova objavila da su Dambldor i Grindelvald delili nešto više od tajni. Kritike su odmah krenule, ali se Roulingova dobro branila. Dambldorova seksualnost svakako nije bila ni toliko bitna da bi to prouzrokovalo neki dublji razgovor.

Ono što jeste je bila postavka „Ukletog deteta“ na Vest Endu i kasnije Brodveju. Iako je drama Džeka Torna bila sa oduševljenjem prihvaćena u pozorišnim krugovima, šira javnost je primetila da nova verzija Hermione je popriličlno drugačija od filmske. Naime, Hermiuonu je u „Ukletom detetu“ tumačila Noma Dumezveni, crnoputa glumica koja se, ni kriva ni dužna, našla na udaru kritika. Može se reći da je kritika izbora Dumezveni bila zaista smešna, ali ovoga puta je sama Roulingova pogoršala situaciju govoreći da u knjigama nikada nije naglašeno koje je boje Hermionina koža. Čak i oni ljubitelji koji nisu marili za „Ukleto dete“ su sada smatrali da ono što Roulingova govori potpuna glupost. Ne iskoristivši britkost koju je posedovala u odbrani Dambldorove seksualnosti, Roulingova je svoj milionski auditorijum praktično nazvala rasistima. Noma Dumezveni je, treba spomenuti, odradila svoj posao izuzetno dobro i bila nominovana za Toni nagradu, a uspela je da dobije Lorens Olivije nagradu za najbolju sporednu ulogu.

Kraj kontroverzama popularne autorke se, čak ni posle debakla sa „Ukletim detetom“, nije nazirao. Roulingova je 2016. godine stala u odbranu Džonija Depa i izjavila kako veruje da je on pravi čovek za Gelerta Grindelvalda. Međutim, njeni radikalni feministički stavovi o transrodnim osobama su ove godine ozbiljno dovele i toleranciju Holivuda na njene izjave. Praktično izjavivši da transrodne žene nisu žene već predatori koji vrebaju ženska kupatila u nadi da će napastvovati žene, malo ko u Holivudu nije reagovao. Danijel Redklif, Ema Votson i Edi Redmejn su se veoma jasno ogradili od stavova Roulingove, jasno poručivši da su transžene zaista žene. Ovoga puta se čini da je Roulingova ozbiljno ugrozila nastavak serijala „Fantastične zveri“ koji je ionako imao dosta problema.

Kontroverze koje prate Roulingovu su zaista brojne. Ali kada shvatite da je imala vremena da objasni čitaocima da su učenici vršili nuždu po hodnicima Hogvortsa, shvatite možda da je vreme da se povuče i uživa u svojim milionima daleko od svih.

  1. Male prepirke velikih majstora: Džordan v Gudkajnd

Teri Gudkajnd

Kada je prvi deo serijala „Mač Istine“ ugledao svetlost dana, mnogi su Teriju Gudkajndu predviđali sjajnu karijeru. U njegovoj izdavačkoj kući Tor Books, najpoznatijoj po izdavanju Džordanovog epa „Točak vremena“, mnogi su verovali da će im poći za rukom da ponove uspeh kakav su imali sa Džordanom. Nažalost po njih, „Mač Istine“ nikada nije uspeo da opčini široku publiku kao što je to učinio „Točak vremena“, a s vremenom, prvobitan manjak interesovanja kod publike je zamenilo negodovanje nad mnogim autorovim izjavama.

Problem čitalačke publike sa Gudkajndom nije bio samo oko njegovih političkih ili filosofskih stavova. Gudkajnd se nije libio da u svoja dela uključi i stavove o stvarnom svetu, verujući da mu fantastika pruža sjajnu platformu za to. Da je Gudkajnd možda bio suptilniji, čitaoci ne bi ni primetili. Ali Gudkajnd je znao da ode u digresije od po nekoliko strana za koje su se mnogi pitali šta zapravo rade i šta oni to čitaju.

Robert Džordan

Međutim, ono što mu šira publika nikada nije oprostila je bila njegova neukusna prozivka na račun zdravlja Roberta Džordana. Pre svega, treba imati na umu da su poređenja između dva serijala bila uvek aktuelna. Gudkajnd je oduvek burnije reagovao na njih, dok se Džordan nije ni obazirao. Ali kada je dobio direktno pitanje, Džordan je odgovorio da sve što neko treba da uradi je da pogleda kada je koje delo izašlo. Mnogi smatraju da Gudkajnd nije zaboravio ove Džordanove reči, te je, kada je Džordan objavio svetu da je bolestan i da će njegov serijal ispaštati zbog toga, nakon svoje operacije srca, Gudkajnd se pohvalio dobrim zdravljem, uveravajući svoje ljubitelje da nemaju zbog čega da brinu. Džordan je, ali i mnogi drugi, ovo shvatio kao opasku na svoj račun a imajući u vidu popularnost autora i činjenicu da je preminuo sledeće godine, mnogi ljubitelji fantastike ovo nikada nisu oprostili Gudkajndu.

Nažalost, ove godine nas je napustio Teri Gudkajnd. Ostavili su nam dva sjajna serijala epske fantastike te se nadamo da su, tamo negde, izgladili sve probleme koje su imali na ovom svetu.

  1. Heretički stavovi Filipa Pulmana

Serijal „Njegova mračna tkanja“ Filipa Pulmana

Fantastika nikada nije odolevala kritikama religioznih krugova. Kritike na račun „Harija Potera“ se mogu čuti sa svih meridijana. Međutim, ako je ijedan autor zaslužio počasno mesto među hrišćanskim jereticima, to bi svakako bio Filip Pulman.

Jednom nazvan „najopasnijim dečijim autorom“ i „onim koji je izdigao ateizam na nivo religije“, Filip Pulman i njegova trilogija „Njegova mračna tkanja“ su godinama izazivala oprečna mišljenja, posebno u konzervativnim krugovima. Iako je „Hari Poter“ bez premca na listama zabranjivanih knjiga, Pulman se jednom našalio da su njegovi likovi daleko opasniji od starog Harija. A nije mali broj onih koji su se složili sa autorovim viđenjem stvari.

TGlavna kritika na Pulmanov račun je svakako njegova trilogija „Njegova mračna tkanja“.A vanture Lajre Belakve i Vila Perija u kojoj se suočavaju sa Autoritetom se smatraju duboko anti-hrišćanskim. Sam Pulman je 2003. godine u intervjuu za „Sidni Herald“ izjavio da su njegove knjige o ubijanju boga. Pulman je takođe govorio da njegove knjige nisu anti-hrišćanske koliko anti-dogmatske. Komentatori Pulmanove proze su zamerali Pulmanu na karakterizaciji samog Boga kao nemilosrdnog tiranina. Subverzivnost Pulmanovih stavova, kao i njegova kritika dogmatskog učenja, je od njega stvorila ne samo jedno od najomraženijih imena među hrišćanskim ljubiteljima fantastike, već i jednog od omiljenih i najpoštovanijih autora za decu u nerelegioznim delovima Ujedinjenog kraljevstva.

Bez imalo sumnje, Filip Pulman je izuzetan autor. Čak i oni koji ga osporavaju, ne mogu to poreći. Međutim, kao antiteza K. S. Luisu, Pulman je sebi obezbedio počasno mesto u fantastici. Jer u moru fantastike inspirisane hrišćanstvom, mnogi čitaoci Pulmana doživljavaju kao svetionik u tamnoj noći.

***

Nastavak liste možete pogledati u drugom delu ovog članka.

 

Related Posts

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *