Muzika koja je obeležila fantastiku

Još od početaka kinematografije kao umetnosti, režiseri filmova su pokušavali da vizuelnim putem predstave ono imaginarno, da urade ono nemoguće – da našim snovima, nadanjima i fantazijama daju život na velikom platnu. Taj vizuelan doživljaj je uvek pratila odgovarajuća muzika koja je, sinergistički, objedinjivala vizuelni i auditorni aspekt jedne ideje. Zamislite Darta Vejdera ili pak Albusa Dambldora u Malom kukumavčilištu. Zatvorite oči i zamislite najepohalniji trenutak koji ste videli na velikom platnu. Čujete li nešto?

Dan danas, nakon 17 godina, kada god vidim scenu Rohirima na Pelenorskim poljima, medicinski rečeno, dođe do ekscitacije svakog nerva u mom telu. Ali pored vizuelnog stimulusa, tu je i auditorni doživljaj scene koji počinje probijanjem Nazgulovog krika zvukom rohanskih rogova, moćnim glasom kralja Teodena koji transformiše  strah kod svojih vojnika i pretvara ga u odlučnost prizivajući najčasniju smrt, i završava se trenutkom kada orkestar predvođen rogovima i bubnjevima kulminira Teodenovim pozivom ka smrti, uništenju i kraju sveta. Gotovo katartički dođe puna orkestarska muzika koja prati Rohirime ka mnogobrojnijoj vojsci Mordora koja u sebi sadrži sav emotivni naboj i veličanstvenost tog trenutka. Da, filmove gledamo. Film je vizuelni medij. Ali, isto tako kao što koristimo svoje oči, koristimo i uši. I ne samo da kada zatvorim oči mogu da se setim šlemova Rohirima i Teodena na čelu vojske, već i njegovog krika i muzike koja ih prati u smrt. Jedno ne ide bez drugoga, ne u filmu.

Svakako je nemoguće odvojiti muziku od filmova jer je to esencijalni deo procesa u kome nas režiser ubeđuje u magiju koja ne postoji u našem svetu. Jednostavno, muzika za filmove u žanru fantastike je među najboljim kada je generalno filmska muzika u pitanju. Stoga je bilo potrebno ustanoviti neka pravila pre nego počnemo na ovo muzičko putovanje. Pre svega, ova lista je autorov lični izbor i možda nije sastavljena sa potrebnim znanjem, sastavljena je iz ljubavi prema filmskoj muzici. U ovom članku bavićemo se originalnim kompozicijama (sem u jednom posebnom slučaju) pisanim za dela fantastike na filmskom platnu. Ne, neće biti Diznijevih filmova na ovoj listi – imaćemo posebnu listu za te filmove. Takođe, nema animiranih filmova i serija, ponovo to bogatstvo zaslužuje još jednu listu. I poslednje, neće biti originalnih pesama tipa „I see you“ ili „May it Be“ jer, pogodili ste, sve to zaslužuje posebnu listu. Na kraju, napominjem da ovo nije rang lista, već jedna logička progresija filmske muzike u žanru fantastike. Ovde nema najboljih i najgorih, samo onih koje najviše volimo. Pošto smo u detalje objasnili šta sve nećete naći na ovoj listi, da se pozabavimo 16 (15+1) najboljih filmskih muzika u žanru fantastike.

1. „Zvezdani ratovi“ – Džon Vilijams

Svaka umetnost i svako doba donosi velika imena, neprevaziđene behemonte koji predstavljaju alfa i omegu onoga čime se bave. A kada se razgovara o filmskoj muzici, to mesto, sa potpunim pravom, pripada Džonu Vilijamsu. Sa 52 nominacije za Oskara u muzičkim kategorijama i 5 dobijenih Oskara, Vilijams je neprikosnoveni kralj filmske muzike. A njegov rad na epskom delu Džordža Lukasa je, prema Biblioteci američkog Kongresa, „delo izuzetne kulturne, istorijske i estetske vrednosti“.

Šta reći o muzici „Zvezdanih ratova“ što nije rečeno? Kako pohvaliti muziku koja je postala svojevrsno merilo kvaliteta? Legende koje uključuju preporuku od Stivena Spilberga (za koga je Vilijams radio muziku na filmu „Ajkula“) i dvanaestodnevni rad sa Londonskim simfonijskim orkestrom su rezultirale jednom od najpoznatijih muzičkih dela rađenih za film svih vremena.

Orkestarska maestralnost, katartični doživljaj i odolevanje testu vremena je od ove muzike stvorilo ono što se za malo koje muzičko delo pisano za film može reći – pravo remek-delo.

 

2. „Gospodar prstenova“ – Hauard Šor

U mnogo čemu, trilogija Pitera Džeksona je postavila standarde u adaptaciji dela epske fantastike. Muzika Hauarda Šora je nezaobilazni deo u magiji stvorenoj na velikom platnu. Sa preko 100 lajtmotiva u svojim kompozicijama za tri filma, kompleksnost Šorove kompozicije za trilogiju je neosporna. Evocirajući duh Vagnerovih opera, Šor je uspeo da komponuje muziku koja bi mogla da se samostalno izvodi na sceni.

Bilo da ste ljubitelj teme za Okrug, Rohan ili pak Gondor, voleli različitost tema između Ljudi, Vilovnjaka ili Patuljaka, izbor za omiljenu melodiju je zaista težak. Teško je odgovoriti postoji li najbolji deo kada je Šor stvorio gotovo opersko delo koje u svojoj raznolikosti poseduje neverovatnu koheziju, što je zaista nešto što je učinilo muziku za „Gospodar prstenova“ tako nezaboravnom.

 

3. „Hari Poter“ – Džon Vilijams i Aleksandar Desplat

Za razliku od mnogih serijala koji predstavljaju jedinstvenu celinu, serijal filmova o dečaku čarobnjaku je prošao kroz nekoliko faza, menjajući režisere i scenariste, a samim tim i kompozitore. Na ovih osam filmova je radilo 4 kompozitira: Džon Vilijams je komponovao muziku za prva 3 filma, Patrik Dojl za „Vatreni pehar“, Nikolas Hoper za peti i šesti deo a Aleksandar Desplat je završio serijal radom na poslednja dva filma. Za potrebe ovog članka, izdvojili smo rad Džona Vilijamsa i Aleksandra Desplata.

Ako je muzički udod u Zvezdane ratove najprepoznatljivija filmska numera svih vremena, onda je „Hedvigina tema“ („Hedwig’s theme“) svakako broj dva. Dovoljno je čuti par taktova ove numere da znate da ste u magičnom svetu Hogvortske škole. Čelesta je savršen izbor za uvod u magični svet, a ova numera je brzo postala glavna numera celokupnog serijala. Sva trojica narednih kompozitora su rearanžirali „Hedviginu temu“ za potrebe svojih filmova.

Vilijams je svakako udario muzičke temelje Čarobnjačkog sveta, ali je čast da završi serijal, barem muzički, pripala Aleksandru Desplatu, čija je muzika zaista impresivno film prenela na novi nivo. Desplatova melanholična muzika je pratila naše junake kroz najteži deo serijala. Desplatova muzika svakako nije lako pamtljiva kao Vilijamsova, ali je duboka i maestralna u prenošenju emocija auditornim putem.

 

4. „Početak“ – Hans Cimer

Ako je Džon Vilijams otac filmske muzike, onda je Hans Cimer svakako sin prvenac. Cimer spada među najpopularnije i najpoznatije filmske kompozitore sa neverovatnim opusom koji je na čast njegovom talentu. Cimerova škola kompozicije okuplja neke od najtalentovanijih mladih imena današnjice, uključujući i Ramina Džavadija, poznatog po svojoj muzici za HBO serije „Igru prestola“ i „Zapadni svet“. Sve u svemu, reč je o trenutno najpoznatijem licu filmske muzike.

Cimerov opus je serija izuzetno uspešnih albuma filmske muzike, od „Kralja lavova“ do „Interstelar“. Međutim, ovoga puta odlučili smo se za muziku iz filma „Početak“ koja predstavlja plod ljubavi Kristofera Nolana i Hansa Cimera. Električni zvuk ove muzike je moderni pristup kompoziciji muzike za film. Cimer veoma spretno inkorporira različite instrumente i stilove postižući neverovatnu kompleksnost koja savršeno parira filmskoj priči Kristofera Nolana.

Iako tradicionalisti kritikuju Cimera za njegov modernistički pristup koji se više zasniva na dizajnu nego na kompoziciji zvuka, neosporno je da je njegova muzika dotakla srca mnogih ljubitelja filmske muzike. A na mnogo načina, taj novi zvuk je ponekada upravo ono što nam je potrebno.

 

5. „Avatar“ – Džejms Horner

Kada je juna 2015. objavljena vest da je Džejms Horner tragično nastradao, svet filmske muzike je ostao bez jednog velikana. Filmska muzika Džejmsa Hornera ostaće upamćena po svojevrsnoj velepnosti koja je pratila epske avanture junaka na velikom platnu. Hornerov opus uključuje neke od najboljih filmova devedesetih godina, a sa Džejmsom Kameronom je radio na njegova dva najprofitabilnija filma – „Titanik“ i „Avatar“. Do dana današnjeg, album filmske muzike iz filma „Titanik“ ostaje najprodavaniji album filmske muzike svih vremena.

Hornerov rad na „Avataru“ je postao svojevrsna legenda. Naime, imajući u vidu da je radnja filma smeštena na planetu Pandora, Horner je zajedno sa etnomuzikologom, Vandom Brajan, radio na stvaranju melodije koja bi odgovarala rasi vanzemaljaca Na’vi. Tematski, muzika je polarisana između ljudi i Na’vi a kako film odmiče, prateći radnju filma, tako Horner objedinjuje ova dva lajtmotiva u epskoj melodiji komponovanoj za vrhunac dramskog razvoja radnje.

Džejms Horner ostaće upamćen kao jedan od najtalentovanijih kompozitora filmske muzike. Iako je njegov rad na epskim dramama zaista vrhunac njegovog talenta, intelektualni pristup „Avataru“ i ogromna posvećenost projektu su muziku iz filma „Avatar“ učinili toliko jedinstvenom.

 

6. „Otimači izgubljenog kovčega“ – Džon Vilijams

Sada je već vreme da se vratimo Džonu Vilijamsu i njegovoj saradnji sa Džordžom Lukasom. Ovoga puta nismo otišli u daleku galaksiju, već na avanturu sa Indijanom Džouns. Kao kralj pamtljivih muzičkih tema, Vilijams je i ovde na visini zadatka, posebno u kompozociji „Raiders March“ poznatoj po čuvenom lajtmotivu koji postaje glavna melodija celog serijala filmova o Indijani Džouns.

Vilijamsova muzika za „Otimače izgubljenog kovčega“ je svojevrsna lekcija iz muzičke kulture. Pre svega, Vilijams svojom muzikom odaje poštu nekim od najpoznatijih kompozitora filmske muzike iz holivudskog zlatnog doba poput Franca Veksmana, Bernarda Hermana ili Maksa Stajnera. Vilijams evocira muziku četrdesetih godina prošlog veka, kako u kompoziciji za Naciste, tako i za Indijanu Džounsa. Međutim, prepoznatljiv je i uticaj klasičara poput Vagnera, koji je uveo lajtmotive za svakog lika, što je postala norma u kompoziciji filmske muzike današnjice, kao i ruskih romatičara tipa Prokofjeva i Šostakoviča.

Vilijams je jako inteligentan u korišćenju različitih uticaja i stvaranju muzike na osnovu sopstvenih idola i uticaja. Svaki mogući kliše kojeg možete da se setite u filmskoj muzici se nalazi u muzici „Otimača izgubljenog kovčega“, ali to ne ide na štetu muzici za film koliko zvučno dopunjuje ono što se dešava na filmskom platnu.

 

7. „Pirati sa Kariba“ – Hans Cimer, Klaus Bedelt, Geof Zaneli i Ramin Džavadi

Baš kao i sa Vilijamsom, ne spomenuti Cimera par puta na ovoj listi bi zaista bio zločin. A „Pirati sa Kariba“ predstavljaju zajednički poduhvat sedmorice kompozitora Cimerove grupe koja je radila na projektu. Klaus Bedelt je bio zadužen za komponovanje muzike za prvi deo na kom je Cimer radio kao producent, dok je Cimer bio glavni kompozitor na drugom i trećem delu.

Interesantno je da se Cimeru često pripisuje najpopularnijih melodija iz serijala, „He’s Pirate“, koja služi kao glavni motiv celog serijala, iako je kompozitor te numere bio Klaus Bedelt. Neosporno pamtljiva, sa sjajnom ritmikom, numera je bez problema postala glavni muzički motiv celog serijala. Ali to nije vrhunac muzičkog talenta Cimerovog tima. To počasno mesto, bez dileme, zauzima nova ljubavna melodija namenjena Vilu i Elizabet u trećem delu serijala „Na kraju sveta“ – „Marry me“ („Oženi me“). Ova numera, koja nije deo originalnog albuma, nastala je kao kombinacija nekoliko numera i predstavlja svojevrsnu muzičku završnicu ljubavne priče između Vila i Elizabet Tarner.

Cimerov rad na „Piratima“ je, u muzičkim krugovima, predmet žestokih debata. Naime, Cimera optužuju za „jedna veličina odgovara svima“ pristup koji njegovu muziku čini gotovo generičkim proizvodom koji se može upotrebiti za bilo koji film o piratima, ali i za bilo koju drugu priču sličnog karaktera, bilo da govorimo japanskim samurajima ili vitezovima Okruglog stola. Takve kritike i jesu na mestu, posebno kada imate u vidu da mnoge od pomenutih melodija ne možete odvojiti od filma za koji su pisani. Ali, s vremena na vreme, treba se ostaviti kritičkog i analitičkog intelektualizma i jednostavno uživati u filmu i muzici kao svaki normalni ljubitelj filmske muzike.

 

8. „Edvard Makazoruki“ – Deni Elfman

Jedna od rekurentnih tema u ovom članku su čuvene saradnje između pojedinih režisera i kompozitora filmske muzike. Tako je saradnja Džona Vilijamsa sa Džordžom Lukasom dala svetu filma nezaboravne filmske melodije, Džejms Horner je sa Džejmsom Kameronom sarađivao na najpoznatijim projektima dok se ljubitelji sedme umetnosti u XXI veku dive saradnji Kristofera Nolana i Hansa Cimera. Upravo na toj osnovi počiva i muzika za jedan od najpoznatijih filmova Tima Bartona koju je komponovao Deni Elfman.

Elfmanov minimalistički stil i prepoznatljiva gotska liričnost su stavljene u službu Bartonovog eklektičnog stila. Elfmanova muzika je bajkovita kao i sam film, a glavna numera ovog filma, jedan prelepi valcer, odaje utisak uspavanke. Elfman ume da bude repetitivan te muzika nije možda nije kompleksna kao mnoge na ovoj listi ali svakako ima neospornu umetničku vrednost.

Muzika za ovaj film je Elfmanov omiljeni projekat, sa posebnim prelivanjem tonova iz jedne melodije u drugu koje odgovara emotivnom putu junaka ove priče. To svakako odstupa od ustanovljenih lajtmotiva koji su toliko popularni u filmskoj muzici. Ali, na drugoj strani, to je i lepota Elfmanove kompozicije koja muzički govori o interakciji među likovima i plete sopstvenu naraciju koja odgovara vizuelnom delu filma.

 

9. „Povratak u budućnost“ – Alan Silvestri

Pre svog rada na „Osvetnicima“ i muzike koja je obeležila dugo očekivani borbeni poklič Kapetana Amerike protiv Tanosa, Alan Silvestri je bio najpoznatiji po svom radu na jednom malom projektu poznatijem kao „Povratak u budućnost“ koji je transformisao karijeru ovog džez perkusioniste u pravog majstora orkestarske muzike.

Svakako manje poznati muzičko-režiserski duo, Silvestri i Zemekis su sarađivali na mnogim projektima. Silvestrijev rad na filmu „Lov na zeleni dijamant“ odvratio je Stivena Spilberga od ideje da Silvestri radi muziku za „Povratak u budućnost“. Stoga je Silvestri, na nagovor Zemekisa, morao da improvizuje i uplovi u orkestarske vode, koje su mu, do tog trenutka, bile poprilično nepoznate. Rezultat je jedna od najupečatljivijih filmskih muzika devedesetih. Jednostavno, Silvestri je stvorio muziku koja ne samo da asocira na film za koji je snimljena, već i na scenu i dijalog koji prati.

Ono što je za Silvestrija bilo napuštanje sopstvenog stila i put u nepoznato je rezultiralo sjajnom filmskom muzikom koja odoleva testu vremenu. Baš kao i mnogi drugi, Silvestri je inteligentno inkorporirao muziku koja ga inspiriše u svoja dela. I taj mali uticaj vesterna, taj Enio Morikone stil koji je Silvestri uneo u jedan od najpoznatijih naučno-fantastičnih filmova XX veka je od muzike za „Povratak u budućnost“ učinio istinski nezaboravno delo.

 

10. „Konan Varvarin“ – Bazil Poledoris

Uobičajena praksa u komponovanju filmske muzike je da režiseri, nakon snimanja glavnih scena, odaberu kompozitora i daju mu materijal pomoću koga se stvara muzika. Džon Milijus je napustio taj koncept, zaposlivši Bazila Poledorisa u preprodukciji čime je postignuto upravo ono što je Milijus i želeo od muzike za svoj film – operski karakter.

Muzika za „Konana“ je među najdužim filmskim kompozicijama i sveukupno traje oko dva sata. Milijusova želja za operom je potpomognuta činjenicom da u filmu nema previše dijaloga čime se akcenat stavlja na vizuelnom i auditornom delu naracije. Poledoris je komponovao muziku koja je gotovo neprekidna tokom celog filma, prelazeći iz jedne melodije u drugu. Tematski, muzika, baš kao i sam film se fokusira na moć, brutalnost i snagu. Poledoris instinktivno bira primitivne zvuke duvačkih instrumenata kako bi dočarao svet Konana Varvarina, zaobilazeći klasične uticaje na filmsku muziku. Ovakav koncept je od Poledorisove muzike učinio zaista neodvojivim delom filma i možda njegovim najbitnijim delom.

Koristeći rogove i bubnjeve u kombinaciji sa klasičnim orkestrom, Poledoris je stvorio jedinstvenu muziku za film na kojem je radio. Moderna filmska muzika ponekada zvuči generički, ignorišući suštinu filma za koji je pisana. Poledorisova muzika za Konana je sušta suprotnost – ona ne postoji odvojena od filma, niti film postoji bez nje. Ovo je možda najbolji primer sinergizma između sineaste i kompozitora.

 

11. „Istrebljivač“ – Vangelis

Mnogi od pomenutih kompozitora su poznati po muzici van žanra. Džon Vilijams je gotovo neprevaziđen sa muzikom za „Šindlerovu listu“, Džejms Hornerova muzika za „Titanik“ je osvojila milijarde srca širom sveta a Hans Cimer će ostati najviše upamćen po muzici iz „Gladijatora“. U istom kontekstu možemo govoriti o Vangelisu, jednom od najznačajnijih i najpoznatijih grčkih kompozitora, čija se muzika za „Vatrene kočije“ i danas smatra jednom od najboljih muzičkih dela komponovanih za veliko platno. Ne počivajući na lovorikama, Vangelis je odmah nakon „Vatrenih kočija“ pokazao neverovatan talenat komponujući muziku za kultni film Ridlija Skota „Istrebljivač“

Mračna i melanholična muzika koja odgovara kako unutrašnjem nemiru glavnog junaka tako i distopijskom okruženju u kome se on nalazi je produkt kombinovanja klasične muzike i modernog zvuka sintisajzera. Vangelis je na svojim sintisajzerima stvorio jednu od najboljih ambijentalnih muzika. Vangelis ne koristi bogati orkestar, muzika nije veličanstvena i opulentna, već jednostavna, emotivno kompleksna i nadasve efektna.

Potpuno uhvativši esenciju celog filma u kompoziciji „Blade Runner Blues“, Vangelis suštinski pokazuje kako talenat funkcioniše u mnogim oblicima. Ako je umetnost najdublji izraz emocija, onda je Vangelisova muzika zaista umetnost. Ono što je Vangelis stvorio se ne pevuši, ono se jednostavno oseća.

 

12. „Tron: Legat“ – Daft Punk

Klasična muzika je izuzetno prisutna na ovoj listi i njen uticaj na mnoge kompozitore filmske muzike je praktično neosporan. Tradicionalan zvuk je prisutan bez obzira na tematsku šarenolikost. Međutim, s vremena na vreme, neko se odluči za drugačiji pristup. Upravo je to hteo i dobio režiser Džozef Kozinski saradnjom sa francuskim duetom Daft Punk.

Muzički gledano, ovaj susret orkestarske muzike i elektronskog zvuka je izuzetno dobra kombinacija koja postaje više nego što je to zbir individualnih delova. Daft Pank je ovime izašao iz sopstvenih uobičajenih normi, razumevši potrebe filmske muzike, ali zadržavši sopstveni identitet. Inspiraciju za svoj rad su pronašli u kompozitorima holivudskih klasika poput Džona Karpentera, Vangelisa, Bernarda Hermana i Maksa Stajnera. Uzevši najbolje iz oba sveta, ovaj duo je stvorio nešto što se do tada retko komponovalo, čak i u filmovima naučne fantastike – suštinski futurističku muziku.

Sinergija klasičnog i futurističkog, orkestra i elektronike je, u ovom obliku, savršeno odgovarala estetici filma. Ta komplementarnost između muzike Daft Panka i filma koji je režirao Kozinski je upravo najbitniji razlog zašto je ova filmska muzika na ovoj listi.

 

 

13. „Pobesneli Maks: Autoput besa“ – Tom Holkenborg (Junkie XL)

Ako sam po ičemu upamtio 2015. godinu, to su bile teške drame. Čak ni činjenica da je Dizni vaskrsao „Zvezdane ratove“ nije mogla da promeni činjenicu da je to bila godina odličnih filmskih drama.  A onda je izašao „Pobesneli Maks“ u režiji Džordža Milera i odjednom, sve je bilo drugačije. Taj nalet adrenalina, tih dva sata spsolutno neverovatne jurnjave kroz pustinju su, čak i pet godina nakon toga, najuzbudljiviji trenutak decenije. A sve to je pratila neverovatna muzika Toma Holkenborga poznatijeg kao Junkie XL.

Holkenberg je hteo nešto drugačiju muziku te se stoga okrenuo majstorima svog zanata za inspiraciju – Bernardu Hermanu i Eniu Morikoneu. Holkenberg je želeo muziku Holivuda iz šezdesetih godina XX veka, pravu rok operu u kojoj bi veliku ulogu imali bubnjevi i električna gitara. Holkenberg je posao dobio u preprodukciji što mu je omogućilo dosta eksperimentisanja.

Dvočasovna muzika za film je puna naboja kao i sam film. Ni u jednom trenutku, Holkenberg ne popušta bilo da koristi bubnjeve, električne gitare, gudačke instrumente ili pak rogove, rezultat je gotovo opipljiv adrenalinski naboj. Ovo je bio film koji je bio potpuno van holivudskog intelektualnog mejnstrima i gledati kako svaki deo ovog filma dobija zasluženo priznanje je najbolji deo te godine. A ova neverovatna muzika je muzički testament tome.

https://www.youtube.com/watch?v=UIyRXvHmXxo

 

14. „Crni Panter“ – Ludvig Goranson

Tokom sastavljanja ove liste, ideja je bila da izbegnemo superherojske filmove, posebno zbog činjenice da su najbolji kompozitori superherojske muzike već spomenuti – Džon Vilijams, Hans Cimer i Alan Silvestri. Međutim, rad Ludviga Goransona na „Crnom panteru“, iako možda nije najbolja superherojska muzika, poseduje određenu kulturnu relevantnost koja se mora ispoštovati.

„Crni panter“ predstavlja jednu od najbolje razvijenih tema iz afričke tradicionalne muzike. Goranson je bio iznenađen činjenicom da je odabran za ovaj projekat, posebno jer kao Šveđanin, pojma nije imao o afričkom nasleđu i uticaju na muziku. Shvativši priču i poštujući ideju da Vakanda, kao zamišljena zemlja, nikada nije bila kolonizovana, Goranson je na svom putešestviju po Africi, dobio ideje kako da inkorporira afričke zvuke u orkestarsku muziku a da izbegne tradicionalne evropske motive. Stvarajući muziku na instrumentima koji skoro i da ne postoje, izučavajući muziku plemena i preslušavajući hiljade snimaka u Međunarodnoj biblioteci afričke muzike u Grejemstaunu, Goranson je, na gotovo impresivan način, uspeo da stvori muziku koja je toliko autentična da nema muzičkog kritičara koji zaista nije skinuo kapu Goransonu.

Svetska kulturna baština je izuzetno bogata i nekada nam treba podsećanje na umetničke raznolikosti. Goranson nije kolonijalizovao afričku muziku, on nije stvarao samo lajtmotive unutar drugačije muzike. On je jednostavno komponovao delo koje je, bez ikakve sumnje, verno viziji o Vakandi.I upravo zbog toga, Goranson zaslužuje mesto na ovoj listi.

 

15. „Džoker“ – Hildir Gvidnadoutir

Kada je prošle godine, „Džoker“ Toda Filipsa ugledao svetlost dana, publika i kritika su bili ujedinjeni u svojim pohvalama. Nakon pokojnog Hita Ledžera čiju je interpretaciju Džokera obeležila glumčeva prerana smrt, Hoakin Finiks je doneo novu maestralnost u dobro poznatog negativca. Za mnoge, vrhunac Finiksovog performansa je scena u javnom kupatilu kada se Artur polako pretvara u svog alter ega, Džokera. Pored Finiksove bravure u toj transformaciji, esencijalnu ulogu u toj sceni ima fenomenalni zvuk violončela u kompoziciji apsolutno savršene Hildur Gvidnadoutir.

Hildur Gvidnadoutir, sada već prva žena nagrađena Oskarom za filmsku muziku, je maestro posebnog tipa. Njeni projekti su izrazito psihološke drame poput „Sluškinjine priče“ i „Černobilja“. Muzikom opisati previranje u Arturu, muzikom ispratiti transformaciju u Džokera a onda neinhibisanom ludilu dati zvuk je posao koji je Hildur odradila na način koji zaslužuje svako poštovanje.

Taj violončelo, ta pokretačka snaga najdubljeg osećaja previranja u jednoj osobi i potpuna dekonstrukcija postojeće ličnosti izaziva osećaj nelagodnosti koji prati umetnički prikaz psihološkog horora. A onda kada se tom tragičnom zvuku violončela polako pridrži celi orkestar, polako ali sigurno napuštamo ljudskost kao takvu i muzikom bivamo prenešeni na jedan novi nivo ludila koji je u stanju da nas kao gledaoce protrese do same srži.

Ledžer je, sa muzikom Hansa Cimera bio personifikacija Haosa, Finiks kroz muziku Hildur Gvidnadoutir personifikacija Tragedije. Bez fanfara, muzika Hildur Gvidnadoutir će progoniti naša srca u svom suptilnom, umetničkom hororu.

 

POČASNO MESTO: „2001: Odiseja u svemiru“ – Stenli Kjubrik

Svaki žanr ima sopstveno remek-delo, a vrhunac naučne-fantastike se i dan danas smatra Kjubrikov maestralni film „2001: Odiseja u svemiru“. Sve u vezi ovog filma je legenda, pa nije ni čuditi da muzika zauzima posebno mesto. Međutim, ono što odvaja muziku za ovaj film jeste činjenica da ona nije originalno delo. Muziku za ovaj film je izabrao sam Kjubrik koristeći se numerama iz klasične muzike.

Ova priča je počela kao i svaka druga – režiser i producentska kuća su unajmili kompozitora, u ovom slučaju, Alena Norta, ali se režiseru muzika nije svidela. Shvativši šta želi, režiser se odlučuje da muziku za film nađe u klasičnoj umetnosti – delima Johana Štrausa Mlađeg, Riharda Štrausa i Đerđa Ligetija. Kjubrik je želeo da se muzika stavi u službu naracije, da ne ide preko dijaloga kako bi na najbolji način prenela emocije publici. Ovaj neverbalni pristup naraciji se danas i ne smatra iskorakom, ali šezdesetih godina prošlog veka, to svakako jeste bio. Kjubrik je klasičnim delima dao novu dimenziju i popularizovao ih na izuzetno inteligentan i kreativan način.

Koristeći „Na lepom plavom Dunavu“ Johana Štrausa Mlađeg i „Tako je govorio Zarasutra“ Riharda Štrausa u izvedbi Bečkog simfonijskog orkestra, Kjubrik je svom filmu dao bezvremeni muzički kvalitet. U svemu tome postoji nesporna intelektualnost – Kjubrik ne koristi muziku jer ona samo odgovara, postoji tematska i stilska veza između njegovog filma i dela klasične umetnosti.

Korišćenje već postojećih dela u filmovima je postala uobičajena praksa, ali malo je onih koji se mogu pohvaliti nivoom koji je postigao Kjubrik. Ponekada se intelektualizam zaista isplati.

 

***

Od prvih taktova glavne numere „Zvezdanih ratova“ do Džokerovog plesa u javnom kupatilu, muzika u žanru fantastike je pratila put naših junaka donoseći nam kako njihova unutrašnja previranja tako i veličanstvenost prikazanog heroizma. Muzika ovih kompozitora nas je odvodila na magična putovanja u kojima je sve bilo moguće. Osetili smo stvari koje ne bismo osetili u našoj svakodnevnici. Naši životi su magičniji, bogatiji zbog umetnosti ovih maestra.  I to je ono što im je osiguralo posebno mesto u srcima svih nas koji još uvek verujemo da će nam Gandalf zakucati na vrata i odvesti nas u avanturu.

Zanimaju te ostale novosti iz Filmova i Serija? Izlistaj članke iz Filmova i Serija