Kreativno čedo Džordža Lukasa se smatra jednim od najznačajnijih kulturnih fenomena Holivuda XX veka. Nažalost, nakon prikvela i sikvela, ono što se nekada smatralo vrhom naučne fantastike danas je prežvakan materijal bez iole originalnosti. Ali u toj diznijevskoj korporativnoj pustoši koja je postala groblje „Ratova zvezda“, jedna ideja je uspela da vaskrsne franšizu i povede nas na još jedno putovanje u galaksiju, daleko odavde sa potpuno novim junakom – Mandalorijancem.
Priča o Mandalorijancu počinje sa jednim od najpotcenjenijih imena Holivuda, Džonom Favroom. Većina se možda i ne seća, ali upravo je Favro pre više od decenije ubedio producente u Marvelu da bi Robert Dauni Džunior bio sjajan Toni Stark. Studio je dao zeleno svetlo, Dauni je obukao crveno odelo a Favro je režirao „Gvozdenog čoveka“ koji je započeo priču Marvelovog kinematografskog univerzuma. Naravno, ostalo je istorija.
Uzevši samo mali deo univerzuma „Ratova zvezda“, priču o Boba Fetu, Favro je uspeo da stvori lik Mandalorijanca, svemirsku verziju legendarnog Istvudovog lika Čoveka bez imena. Posežući za omiljenim elementima sopstvenog detinjstva, Favro je stvorio svemirski vestern koji je potpuno opčinio gledaoce svih generacija.
Radnja serije je smeštena pet godina nakon „Povratka Džedaja“ i pada Carstva. U udaljenom delu galaksije Mandalorijanac, samotni lovac na ucene, dobija zadatak da isporuči metu svom poslodavcu. Nakon saznanja da je njegova meta dete koje su ljubitelji serije odmah nazvali „baby Yoda“, Mandalorijanac odbija da izruči svog novog štićenika i time ulazi u sukob sa ostacima propalog Carstva. Za to vreme, polako otkrivamo da se dete zove Grogu i da poseduje, baš kao i Joda, ogromne moći.
Grogu
Veoma jednostavna premisa sa naglašenom epizodnom strukturom se čini da je bio uspešan recept za „Mandalorijanca“. U svoje dve sezone, serija obiluje fantastičnim elementima, interesantnim zapletima i uzbudljivim borbama. „Mandalorijanac“ je uspeo da privuče kako stare ljubitelje „Ratove zvezda“, tako i novu generaciju za koje Din Džarin predstavlja novi tip junaka. Neosporna produkcija i impresivan koncept su učinili „Mandalorijanca“ jednom od najboljih serija prošle, ali svakako i ove godine.
Pitanje koje se neminovno postavlja jeste čemu „Mandalorijanac“ duguje uspeh. Iako se zaista dosta može reći o kreativnom geniju Džona Favroa i timu glumaca, režisera i stručnjaka za specijalne efekte koji je okupio, čini se da to ipak nije odgovor. Jednostavno, ali možda i politički nekorektno, „Mandalorijanac“ je uspešan jer je to možda jedina prava muška serija na malim ekranima.
Holivudska percepcija o onome što se ovih dana odmilja naziva toksičnom muškošću je uticala na sve pore američkog društva, a posebno na kreativni život u Los Anđelesu. Tradicionalne priče o kaubojima, astronautima i rendžerima se već neko vreme, polako ali sigurno, sklanjaju sa malih ekrana. Svi superheroji prolaze kroz određene promene. Slika modernog muškarca je poprilično drugačija od tradicionalnog imidža.
Upravo je to ono po čemu se „Mandalorijanac“ razlikuje. On je antiheroj u tradicionalnom smislu, slika koju su milioni dečaka imali tokom svog odrastanja u XX veku. On nije genije sa Aspergerovim sindromom, izgubljeni junak koji ne zna šta će od sebe ili napumpana mašina za ubijanje bez mozga. „Mandalorijanac“ je surovo efikasan, tvrd ali pravedan muškarac. U mnogo čemu, on je retka zver na američkoj TV sceni.
Moderne ideje o emotivno nedostupnom ili nezrelom muškarcu koje imaju uporište u praktično svakoj seriji i filmu koji gledamo su dekonstruisane “Mandalorijancem“. Din Džarin je osoba koja je preživela dosta toga, neko ko je video i radio užasne stvari. Međutim, iako ga je to odvelo na put samotnog života, on nije emotivna ljuštura ili atomska bomba. On je otac svojoj bivšoj meti, prijatelj svojim saborcima, jedan od onih koji drži do svog kodeksa časti. Koliko isprazno deluju serije o histeričnim muškarcima koji postaju očevi ili pak o onima koji su nesposobni da stvore porodicu kada vidite kako Din Džarin napušta sve – svoj posao, svoja uverenja, da bi zaštitio onog kog smatra svojim detetom.
I upravo je to očinstvo možda najlepši deo priče. Od prve scene kada Din Džarin ugleda Grogua postalo je jasno da će Mandalorijanac biti Groguov štit protiv svih onih koji bi mu naudili. Način na koji bi mu se menjao glas svaki put kada bi pričao sa njim je dosta govorio, a otkrivanje na Moraku (što znači napuštanje Puta Mandalora) je samo pokazalo koliko je ta veza jaka. Očinstvo je samo deo paketa koji moderni Holivud ne ume da prikaže baš najbolje. I to je upravo ono što čini Mandalorijanca jedinstvenim među mnogim očevima na TV.
Daleko impresivnije u celoj priči je što, koliko god da ta tradicionalna slika muškarca preovladava serijom, ona nije ni toksična ni šovinistička. Pletora ženskih likova koje bi spale u model „jakih ženskih likova“ o kojima Holivud ne prestaje da govori evo već nekoliko decenija čine svet „Mandalorijanca“ daleko realnijim od mnogih drama smeštenih u stvarni život. Prijateljstvo između Dina Džarina i Kare Djun je jedno od retkih muško-ženskih prijateljstva koja, gle ironije, postaju gotovo nemoguća za videti na američkoj TV sceni.
Posebno priznanje se mora odati fenomenalnom Pedru Paskalu. Najpoznatiji po ulozi Oberina Martela u trećoj i četvrtoj sezoni „Igre prestola“, Paskal je ovoga puta napravio izuzetan izbor. Njegova posvećenost se ogleda u tome što je najveći deo vremena pod šlemom u jednoj od najpopularnijih serija današnjice. Ipak, to nije sprečilo Paskala da svojim glasom i govorom tela učini Dina Džarina izuzetno dopadljivim likom koji je uspeo da uđe pod kožu gledaocima širom sveta.
Dve sezone ove serije su nas odvele na različite avanture koje su bile označene poglavljima. Ova tarantinovska podela je uspevala da širi univerzum kada je za to potrebno, ali i da organski poveže određene delove priče. Svaka nova avantura nam je otkrivala novi deo priče o Mandu i Grogu, a povezivanje sa drugim delovima franšize, posebno u vidu Bobe Feta i Asoke Tano je učinilo ovu priču integralnim delom mitologije „Ratova zvezda“.
Asoka Tano
Ipak, završnica druge sezone je sigurno nešto o čemu će se dugo pričati. Nakon što je Mof Gideon oteo Grogua, Mando sastavlja tim kako bi povratili dete. Poslednje dve epizode su bile savršena završnica prvog dela priče o Mandalorijancu i mladom Grogu. Bilo da vas je potresla Mandova odluka da skine šešir kako bi saznao gde je Mof Gideon ili pak Mejfildova reakcija na beskrupulozan odnos prema žrtvama rata Valina Hesa, bio je to samo uvod za Poslednjeg Džedaja, Luka Skajvokera.
Činjenica da publika nije mogla ni da očekuje da će se Luk Skajvoker pojaviti u poslednjoj epizodi druge sezone je, u doba internet spojlera, praktično čudo za sebe. Digitalno ispeglanog lica, Mark Hamil je reprizirao svoju najpoznatiju ulogu. Lukova borba sa Crnim Truperima je bila fenomenalna, a rastanak Dina Džarina i Grogua tokom kog Mandalorijanac skida šlem pred svima je bio trenutak koji je podsetio na najbolje dane „Ratova zvezda“.
„Mandalorijanac“ je povratio izgubljenu veru u svet „Ratova zvezda“. Ne svojim uzbudljivim bitkama, specijalnim efektima ili opisu univerzuma. Već zbog onoga što je možda oduvek bila suština „Ratova zvezda“ – priča o očevima i sinovima. A svet fantastike nije bio ovoliko oduševljen odnosom između oca i sina još od čuvene replike Darta Vejdera: „Luk, ja sam tvoj otac.“