TV Filmovi i serije

Kruela – „Đavo“ nosi Pradu, ali nema suštinu

Kruela - "Đavo" nosi Pradu, ali nema suštinu

Kada je Meril Strip 2007. godine bila nominovana za svoju ulogu u filmu „Đavo nosi Pradu“, niko nije bio iznenađen. Ne zbog toga što se radi o Meril Strip, već zbog neospornog talenta koji je Stripova pokazala, transformišući ono što je mogla da bude jeftina karikatura Ane Vintur  u interesantno dinamičnu priču o ženama u modnoj industriji. Miranda Pristli je bila dramatična, okrutna, beskompromisno zahtevna. Bilo je uživanje gledajući njene sulude zahteve i nipodaštavanje tuđeg mišljenja. Bila je sve što glavne junakinje najnovijeg Diznijevog filma „Kruela“ nikako nisu uspele da budu.

Tragedija ovog filma je upravo u tome što se naslanja na talenat dve izuzetne Oskarovke – Eme Stoun i Eme Tompson. Međutim koliko se god glumice trudile, jednostavno, ovom filmu nije bilo spasa. Pogotovo imajući u vidu kakvu smo junakinju dobili. Nije nikakva novina da u dobu holivudskog moralnog relativizma, klasični Dizni zlikovci dobijaju svoje priče. Ali za razliku od Grdane ili pak, Ledi Tremejn, Kruela u novom filmu nije ništa drugo do loš pokušaj oživljavanja jednog od najupečatljivijih Diznijevih zlikovaca.

Priču o Kruelinom poreklu počinjemo izuzetno ambiciozno: „Ja sam Kruela. Rođena genijalna. Rođena loša. I pomalo luda.“. Ne moramo objašnjavati koliko je takav početak obećavao. Međutim, kako je film odmicao, umesto o priči devojke koja se ambiciozno bori za svoje snove u svetu koji je neprihvata takvu kakva jeste, dobili smo jedan običan, neintrigantan i neinteresantan lik. Fokusirajući se na estetiku filma, ne možemo se odupreti utisku da celokupna garderoba pank scene sedamdesetih nije uspela da od Kruele stvori bilo šta do ofinger o koji će se okačiti najnovija haljina.

Kruela - "Đavo" nosi Pradu, ali nema suštinu

Ema Stoun u ulozi Kruele de Vil

Nekada smo barem mogli da računamo na zlikovce, ali se čini da jednako kao i Kruela, Baronesa pati od nedostatka bilo kakvog karaktera. Baronesa je poseban slučaj traćenja talenta Eme Tompson čija je karijera jedna plejada interesantnih junakinja. Tompsonova pokušava sve vreme da se izbori sa scenarijem, što je nekada i mučno gledati, posebno kada shvatite da joj jednostavno ne ide od ruke. Baronesa je stvorena kao centar moći, establišment koji bi trebalo da melje sve ispod sebe. Ona je Zla Kraljica koja se boji novog lica u gradu. Ali, najapsurdnije, u svetu i industriji koja ceni originalnost, ona je toliko neoriginalna da ona ne uspeva da izazove bilo kakva osećanja. Ako se, kao na kardiogramu, osećanja tokom gledanja ovog filma mogu linijski predstaviti, onda bi ravna linija bila najprikladnija.

Ono što je posebno frustrirajuće jeste da Diznijev juriš na sopstvene klasike, koji ne pokazuje znake usporavanja, polako potkopava neke od svojih najboljih kreacija. Što je još gore, čini se da niko nema ništa novo da kaže o tim likovima. „Kruela“ je film bez koncepta, bez teme, bez poruke. Zaboravili smo na dalmatince i klasičnu priču, ali nam nova priča nije donela željeni rezultat. Kruela nije neshvaćena junakinja koja se probija kroz svet uskih shvatanja. Ona je junakinja koja savršeno odgovara postavci sveta koju imamo – štaviše, Kruela nije ni izuzetak, ona je pravilo. Ona se ne bori protiv establišmenta, ona želi da bude establišment.

Posebni neuspeh ovaj film doživljava sa motivom „lude žene“, arhetipom dobro ustanovljenim u patrijarhalnom svetu književnosti kako bi se opisale junakinje koje izlaze iz uobičajenih normi. Od Džejn Ostin i sestara Bronte pa sve do Virdžinije Vulf, „žensko ludilo“ je korišćeno kao borba protiv dihotomoje nametnute muškom perspektivom na ženske likove. Modernim jezikom, to je „PMS argumentacija“ kada se nađemo u žešćoj debati sa ženom. To dodavanje „ludog“ elementa u Kruelin narativ nam nije doneo ništa novo. Čak još gore, Kruelino „ludilo“ je u službi establišmenta. I koliko god se film trudio da nam rečima pokaže posebnost Kruelinog lika, toliko se ono što nam se odvija pred očima na ekranu tome suprotstavlja.

Kruela - "Đavo" nosi Pradu, ali nema suštinu

Ema Tompson kao Baronesa

Film je čak nezgrapan i u najbitnijoj dihotomiji – Estela i Kruela. Nekada smo imali anđela i đavola na ramenima koji bi junaka nagovarali na dobar ili loš izbor. Pa smo negde usput otkrili kompleksnost i prestali sa takvim načinom prenošenja unutrašnih borbi. A onda su scenaristi „Kruele“ odlučili da nam pokažu Kruelinu unutrašnju borbu kroz njene dve persone. To bi čak i funkcionisalo da i jednu i drugu scenario nije gotovo paradno najavljivao.

Žanrovska neodređenost ovog filma je možda njegov najbolji aspekt. Ali nemojmo biti naivni, znamo iz čije kuhinje ovo dolazi, te se populizam iza ovoga može itekako osetiti. Žanrovi ovde deluju zaista sinergistički u tome da su svi ujedinjeni u apsurdnosti ove priče. Ta razigranost kojoj film teži, jer je ovo ipak Diznijev film, a zna se kojoj je publici ovo namenjeno, je toliko američka da zaboravite da se radnja odvija u prestonici zemlje legendarnog humora. I upravo ta intelektualna inferiornost američkog humora koja je natovarena na ovu britansku priču je ono što ovom filmu uzima i tu dimenziju.

Estetski gledano, Dženi Bivan, dvostruka dobitnica Oskara za najbolju kostimografiju, zaista briljira. Suprotstavljajući dve žene, Bivan daje Krueli jak, vibrantan, pank izgled dok je Baronesa, sa daleko manje varijabilnosti u bojama, predstavljena kao žena strogog, buržoaskog izgleda. Sudar ta dva sveta je estetska poslastica iako se ponekada čini kao da je Vivijen Vestvud zalutala na set dok je imala poprilično loš dan. Ta bogata, neinhibisana kostimografija je preuzela film, samo pokazujući u klasičnom „izgled pre suštine“ smislu, koliko je ova priča zaista isprazna.

„Kruela“ je film zamišljen kao priča o jednom od najvećih antagonista u istoriji Dizni produkcije. Ali napuštajući narativ „101 dalmatinca“, ovaj film nije uspeo u svojoj nameri – da nam donese novo lice Kruele de Vil. Ono što smo dobili je razvodnjena verzija Kruele, koja ne ostavlja neki dugoživeći utisak. U divljenja vrednoj želji da bude inovativan, ovaj film je zapravo veći kliše od onih, poput Keneta Brane („Pepeljuga“, 2015.), koji su se držali originalnog materijala kao p’jan plota.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *