Kada su 2009. godine, Dejvid Beniof i Den Vajs predstavili projekat adaptacije serijala „Pesma leda i vatre“ Džordža R.R. Martina HBO produkciji, premisa je bila „Sopranovi u Srednjoj Zemlji“ aludirajući time na veoma uspešnu HBO dramu i Džeksonovu trilogiju. Ideja je imala rezultata, a ta premisa se razvila u najpopularniji TV proizvod druge decenije 21. veka. Sa veoma sličnom idejom, ovoga birajući „naslednika Igre prestola“, Netfliks se upustio u adaptaciju serijala romana o Vešcu poljskog autora Andžeja Sapokovskog. Nakon odgledane prve sezone, utisak je da je Netfliks propustio svoju priliku da publiku opčini onako kao što je to uradio HBO. Dakle, da li je Netfliksov „Veštac“ čist promašaj?
Netfliks je imao jedinstvenu priliku, uzak prozor u veoma kompleksnom američkom TV tržištu. „Igra prestola“ se završila, ostavivši ogroman vakuum za sobom, a projekti konkurentskih kuća, počev od Amazonovih adaptacija „Gospodara prstenova“ i „Točka vremena“ koji se čine kao logičniji naslednici hita HBO ili završivši sa pletorom serija u Marvelovom i univerzumu „Zvezdanih ratova“ na Dizni plus striming kanalu. Sam HBO je svoje nasleđe zadržao u Vesterosu, u vreme targarjenskih kraljeva kada se zaista vladalo vatrom i krvlju. Međutim, sve ove serije su još uvek u embrionalnoj fazi razvoja, ili pak su tek počele snimanje. Netfliks je imao sjajnu šansu da udari temelje, i spremno dočeka konkurenciju koja od svog nastanka želi da proguta najveći američki striming servis. Još veći problem sa „Vešcem“ jeste što je Netfliks imao sve na svoju ruku – solidan književni podnesak, popularnost zagarantovanu igricama, glavnog glumca u liku Henrija Kavela koji je bio najbolji marketing za seriju, otvoreno ističući svoj entuzijazam i ljubav prema projektu. Budžet za Netfliks nikada nije bio problem što onda samo pitanje o tome šta se ovde desilo dodatno komplikuje.
Bez daljeg odugovlačenja, za „Vešca“ je najbolje reći da je apsolutni mediokritet. Nošena talentom Henrija Kavela koji se još jednom tragično našao u projektu u kome je sve fundamntalno pogrešno sem njega, prva sezona od osam epizoda je pokušaj adaptacije „Poslednje želje“, prvog romana u serijalu Veštac. Priča zapravo ima tri vremenska toka, jedan koji prati Geralta, drugi koji prati Ciri i treći koji prati Jenefer. Možda najinteresantnije u ovome jeste činjenica da sam gledalac ovoga nije svesan do možda polovine same serije. A preko potrebna ekspozicija se negde usput izgubila što je doprinelo utisku da gledalac mora sam da poveže niti ove izuzetno konfuzne iskonstruisane radnje. Štaviše, u prvim epizodama serije, nemate ni osećaj da je reč o jednoj povezanoj priči. Osećaj je kao da pratite neku vrstu proceduralne fantastike gde u svakoj epizodi junak sredi po jedno čudovište. Tek u drugoj polovini sezone postaje jasno šta bi trebalo da bude vrhunac ovog zapleta.
Ovakve greške u koracima suštinski nisu neoprostive. Na kraju, sama ideja o tri vremenska toka je izuzetno inteligenta, ali ono što je seriji falilo kako bi razvila što bolje tu priču jeste jasnost o tim tokovima. Svakako da bi svako ko poznaje univerzum Geralta od Rivije mogao odmah da ukapira da se radi o paralelnim vremenskim tokovima koji bi trebalo da vode u istu tačku. Međutim, posedovati takvo predznanje, kao i predznanje o tome kako određene stvari funkcionišu unutar sveta govori o priči kojoj fundamentalno nedostaje uvod.
Ali ono gde je stvarni problem „Vešca“ jeste nemogućnost da se nosi sa sopstvenom dubinom, to jeste, sa dubinom originalnog materijala. Ispod nespretnih dijaloga koji su još više kompromitovani problematičnim izborima glumaca može se videti jedna sjajna priča. Prekršivši osnovno pravilo naracije („pokaži, ne govori“), scenario se bavi pitanjima sudbine na možda najdosadniji i najgeneričniji način. Svaki srednjoškolac zna da je npr. u osnovi „Romea i Julija“, sudbina, slučajnost koja je živote likova usmerila ka završetku u grobnici. Upravo se to i ovde dešava. Međutim, za razliku od Šekspira, scenaristi serije ne odustaju da u svakom razgovoru ubace reč „sudbina“ kako bi nas ubedili da to što su oni isplanirali da se desi, da će se pak zaista desiti. U tome se ogleda lenjost autora serije. Umesto da dozvole seriji da se organski razvija, oni su sa svakim razgovorom o sudbini potkopali sopstvene ideju o tri povezane duše.
Ako je mozak svakog TV ili filmskog projekta scenario, onda bi dušu predstavljali glumci. Kao što su mnogi pre naučili, da bi gledaoci poverovali u fantastične elemente, onda neko to mora profesionalno da prenese na ekran. Setimo se samo Gandalfove borbe sa Balrogom i čuvene rečenice „Nećeš proći.“ Postoji li išta spektakularno u tim rečima? Naravno da ne. Ali način na koji je replika donešena, uz facijalnu ekspresiju nenadmašivog ser Ijana Mekelena učinile su da te reči postanu deo jedne od najdramatičnijih scena u trilogiji već i jedna od najpoznatijih pop referenci današnjice. Kvalitetnu fantastiku su uvek nosili kvalitetni glumci – ko može da zaboravi Sarumana pokojnog ser Kristofera Lija? Severusa Snejpa kojeg je tumačio Alan Rikman? Ili pak fenomenalnog Tiriona Lanistera kojeg je tokom osam sezona tumačio Piter Dinklidž? Svakako da je ovde ključan bio izbor Geralta, i Kavel se pokazao kao izuzetan izbor. Njegovo poznavanje materijala, entuzijazam prema projektu i posvećenost fizičkoj spremnosti su nam na ekrane doneli fantastičnog Geralta. Ali jednostavno, Kavelova leđa nisu dovoljno široka da bi on sam sve izneo.
Uvek je sjajno videti filmske zvezde na TV, ali to onda neminovno vuče neke druge probleme. Kejt Blančet je jednom rekla „Dobra sam onoliko koliko su dobre kolege sa kojima radim. Ne umem da glumim bez drugih glumaca“ i upravo u njenim rečima nailazimo na glavni problem u donošenju, ionako tankih, replika scenarija. Pored Kavela, nema iskusnih glumaca koji bi ovu seriju nosili. Glavni junaci „Harija Potera“ jesu bili gomila dece, ali je ogroman broj sjajnih glumaca britanskog filma i pozorišta učinio taj svet nezaboravnim.To je nedostajalo kastingu „Vešca“. Umesto glumaca sa B, ili čak C, liste, daleko pametniji izbor za neke od sporednih likova bi bili iskusniji TV glumci, posebno oni koji su već iznosili velike TV projekte. Likove kao što su Stregobor, Kalante ili pak Tisaja bi bili sjajni za iskusnija lica, čime bi se prikrio nedostatak iskustava glavnih ženskih likova.
Uparivanje Kavela sa Anjom Šalotrom koja u seriji tumači Jenefer bi možda bolje prošlo da postoji opipljivija hemija između dvoje glumaca. Jenefer bi trebalo da bude Ašara Dejn ovog univerzuma, sa svojom crnom kosom, belim tenom i ljubičastim očima. Nakon transformacije, držanje bi trebalo da bude kraljevsko, a sama pojava da odiše veličanstvenošću. Ona bi trebalo da bude potpuno jednaka Geraltu, njena moć i lepota da stoje podjednako uspravno kao i Geraltova snaga. Upravo zbog te nejednakosti, Jenefer deluje više kao zaljubljeno dete, nego kao istinski jednaka Geraltu. Na suprotnoj strani je Cirila koja je za potrebe serije starija, greška koja nije smela da se desi, posebno imajući u vidu da su deca bila u centru najpopularnije serije poslednje decenije. Međutim, kada je već napravljena, Cirilu je trebalo da glumi neko ko poseduje tu detinju nevinost, neko ko ume da dobro projektuje na ekran naivnost, izgubljenost i strah. Cirila bi trebalo da raste sa serijom, čak i u ovih osam epizoda. Ali njene godine, sa upitnim talentom su od Cirile učinili jednodimenzionalni lik koji uopšte ne odiše potencijalom koji bi Cirila trebalo da ima, imajući u vidu njenu skrivenu moć.
Svakako da pored scenarija i glume, jedan od najbitnijih elemenata u adaptaciji romana fantastike su specijalni efekti. Ne može se osporiti trud koji je uložen da se oživi Kontinent, što se posebno može videti kroz snimke lokacija korišćenih za snimanje serije. Digitalno stvaranje čudovišta je rezultiralo nekada sjajnim čudovištima koji ulivaju strah u kosti kao što je Striga, ali se pak ne može ni na jedan način odbraniti nedostatak bilo kakve mašte i kreativnosti kada je bio u pitanju zlatni zmaj. Upravo ti vizuelni efekti govore u prilog šta je ova serija trebalo da bude pre nego je neko počeo sa scenarijom.
Još jedan veliki problem serije jeste njen anahronizam. Gledajući ovih osam epizoda, nemoguće je primetiti nekada izuzetno moderan jezik koji odudara od ideje sveta srednjevekovne razvijenosti. Iako reč „nepotizam“ nije novijeg datuma, svakako nije nešto što bismo očekivali u romanima epske fantastike zasnovane na srednjevekovnoj Evropi. To se može videti i u kostimima, ali i čuti u samoj muzici. Nevenova pesma o Vešcu je mutant Eda Širana i srednjevekovnih melodija, daleko manje uspešan od poslednjeg Širanovog izleta u epsku fantastiku. Sve ovo daje utisak da je svet „Vešca“ zaglavio negde između epske fantastike i modernih adaptacija mitova o vampirima i vešticama.
Ali najveći zločin jeste činjenica da se neko nije naučio na veoma javnim i poznatim greškama koje su pravili prethodnici. Prva sezona „Igre prestola“ je uvela termin „sexposition“ a sama „Igra prestola“ je imala dosta problema da se reši reputacije da su to samo „sise i zmajevi“. E, sada, „sexposition“ je termin koji je bio pogrešan 2011. godine. U 2019. je to nešto što se ne bi smelo desiti. Nagost kao nekakva pozadina razgovorima je apsolutno pogrešna i ne samo da nema svrhu, a zaista ovde nije imala svrhu, već što je možda i najsmešnije, uopšte nije seksi. Ako je neko hteo da se bavi orgijama, trebalo je da odgleda „Spartakusa“. Ako je nekome bila potrebna brojka koliko puta možete skinuti glavnu glumicu, odgovor je svakako ne u svakoj drugoj sceni. Kavelov izgled jeste svakako nešto čime će neki pariti oči, ali „Veštac“, kao konačan produkt, je toliko operisan od seksipila da scene seksualnih odnosa postaju više kao norma koja se mora ispratiti nego nešto što bi trebalo da uzbudi gledaoce, ukoliko je to uopšte i njihova svrha.
Poslednji i najteži zločin je konstantan beg od dubine originalnog materijala. Sama serija deluje kao neka vežba – dođete do prelomnog trenutka kada bi trebalo da se desi nešto fascinantno, nešto što će pokazati pravu dubinu dela koje pratimo, a onda se priča vrati uobičajenim tokom bilo nekom greškom glumca ili scenaristčkim promašajem. Bilo da govorimo o odnosu Geralta i Jenefer koji je upropašten samim kastingom, a kasnije i scenarijem, Jeneferinim mukama i izborima, političkih igara na Kontinentu, Geraltove otuđenosti ili pak odnosa između ljudi i vilenjaka, gotovo kao po pravilu kada se približimo suštini i dubini problema, scenario nas vrati par koraka. Imajući sve to na umu, čini se da je suština ove adaptacije da se ispod tone šminke, loših dijaloga i svega ostalog krije jedna izvanredna priča koju vredi ispričati. Samo ne na ovaj način.
Željni novih uzbuđenja, magije i svetova fantastičnijih od našeg, dočekali smo „Vešca“ u nadi da će serija doneti kako lepotu i surovost sveta koji je Sapkovski izgradio u svojim knjigama, tako i uzbudljivost po kojima su poznate kompjuterske igrice. Nažalost, ono što smo videli je daleko od toga. Daleko je čak i od usporedbi sa „Igrom prestola“. Netfliksu više sreće drugi put, a nama ostaje da se nadamo boljim adaptacijama ili pak, boljoj drugoj sezoni „Vešca“.
Pogledaj našu kul ponudu Witcher proizvoda
Zanimaju te ostale novosti iz TV filmova i serija? Izlistaj članke iz TV filmova i serija